Прочитај ми чланак
Након петооктобарских промена, домаћи издајници и НАТО слуге, предали су комплетну војну архиву страним обавештајним службама. Америкчки и енглески обавештајци су наредили послушницима у Београду да строго пазе да ниједна информација о стварним губицима НАТО-а у рату 1999. не доспе у јавност.
Добар део документације из војне архиве, који сведочи о стварним губицима НАТО-а је трајно уништен по наређењу страних агената, а оно мало преосталих досијеа је проглашено за строго поверљиво.
Ипак, у јавност су процуреле информације које говоре о томе да су наши пилоти извели фантастичне акције током НАТО агресије и нанели непријатељу значајне губитке у људству и техници.
Први од тих напада догодио се 13. априла када су 4 наша авиона напала припремни камп Атланске бригаде. Том приликом оборен је један AH64 Apache, а Атланској бригади су нанети озбиљни губитци.
Други напад: У првим данима бомбардовања било је предвиђено да се аеродрум у Тузли користи за слетање авиона, оштећених од стране српске против-ваздушне одбране, који нису били у стању да се домогну својих матичних база.
На том аеродрому су били стационирани и хеликоптери спасилачких екипа које би прелазиле на нашу територију и спашавале пилоте евентуално оборених авиона. Пошто се планови НАТО стратега, о брзом слому народног отпора нису остварили, требало је појачати интезитет бомбардовања. Тада се мења стратегија и на Тузлански аеродрум, 8. Априла, долеће 8 борбених авиона који би требали да учествују у нападу на СРЈ.
Наши обавештајци су за то сазнали и у команди ратног ваздухопловства је почело планирање напада на аеродром у Тузли, јер се тамо сконцентрисао велики број летелица.
На аеродрому се налазило 12 борбених авиона које је наша ПВО оштетила, 8 ловаца бомбардера који су долетели пре неколико дана и 4 спасилачка хеликоптера уз још неколико помоћних и летелица транспортне авијације. Напад на Тузлански аеродрум је организован незванично и на иницијативу пилота који су учествовали у нападу.
Напад је водио мајор Стеван Живојин Гавриловић. Напад је започет са аеродрума Поникве, у близини Ужица, око 120 километара далеко од Тузле. 18.04.1999. године ударна борбена група од 9 авиона је узлетела да изврши бомбардовање аеродрума у Тузли. Група се састојала од једног јуришног авиона Г-4 Супер Галеб, шест јуришних авиона Ј-22 Орао и два ловачка авиона МИГ-21.
Изненађење је било потпуно, јер их ни Авакси нису регистровали на време, а и радар на аеродруму је био саботиран од стране оперативаца, па су наши авиони примећени тек на 10 километара од Тузланског аеродрома, а тада је било касно да НАТО авиони узлете.
Четири НАТО авиона у паровима су била спремна за узлетање али су их наши пилоти пре њиховог полетања већ напали и онеспособили. Цела акција је због више налета трајала око 15 минута.
Потврђени биланс нашег бомбардовања аеродрома је 17 уништених авиона и три спасилачка хеликоптера. Док неки други незванични извори који су имали могућност да виде последице овог напада наводе да је уништен 21 авион и 3 хеликоптера.
Посебан бес НАТО-а изазвала је погибија 11 официра, пилота и послужиоца ваздухоплова. Али оно што је још значајније је, да све до краја НАТО агресије аеродром у Тузли више није коришћен за борбене летове на Србију.
У овој операцији живот је изгубио пуковник Михаило В. из Крагујевца, чији је Орао био погоњен ракетом испаљеном са земље у повратку.
Мајор Жељко М. из Новог Сада је успео да се приземљи на 10 километара од аеродрома Поникве пошто је његов Миг 21 био оштећен противавионском ракетом испаљеном са земље.
Већ истог дана НАТО је невиђено бомбардовао аеродром Поникве када је у једном дану на тај аеродром пало преко 80 пројектила. Као освету за Тузлу, НАТО три дана узастопно бомбардује Ужице. Био је то бес и освета „Милосрдног Анђела“ за тешке губитке на Тузланском аеродрому.
Tрећи напад: После успешно изведеног напада у Тузли, команда ратног ваздухопловства започела је планирање напада на аеродрум у Тирани.
На том аеродруму је била стационирана ескадрила од 12 америчких хеликоптера типа AH64 Apache, који су требали да буду ваздушна подршка за „Атланску бригаду“ која се спремала да преко превоја Кошаре и Горожуп заједно уз садејство са НАТО снагама изврши пробој и војнички заузме Метохију, а касније и Косово.
Свакако један од најспектакуларнијих напада наша авијација извела је 26. априла када је нападнута НАТО база америчких „Апача“ на аеродруму крај Тиране. Та операција је била посебно ризична, јер је од аеродрома Поникве до Тиране требало летети 54 минута, а при томе бити неоткривен од стране радара, НАТО авијације и Авакса.
Напад је планиран тако да по 2 Галеба Г-4 синхронизовано полете са аеродрома Поникве и Голубовци код Подгорице, а затим се неопажено привуку НАТО бази дубоко у територију Албаније.
Акција је изведена тако што су у ниском лету кроз планинске кланце прво долетела 2 Г-4 са аеродрума Голубовци, а 20 минута касније стигла су још 2 Галеба Г-4 са аеродрома Поникве. Резултати овог напада су били више него инпресивни јер је уништено 5 Апача.
Пун ефекат овог напада се огледао и у томе што НАТО до краја агресије на Србију више није користио Апаче.
Четврти напад: Напад наше авијације на снаге које су нападале границе Косова и Метохије поновљен је 5. маја када су 3 Орла и 2 Галеба Г-4 у кратким временским размацима и у више наврата нападали Атланску бригаду.
Не заборавимо један оборени Ф177а (Буђановци) и један ф16 (околина Београда). Губитци наше авијације су четири Миг-а 29 и један Ј22 Орао.
(Црвене Беретке)
