Међу напредњацима је почело одмеравање снага, лобирање и натезање око тога ко ће после Горана Весића бити следећи "добровољац“ за трагедију у Новом Саду. Типује се да би то могао да буде садашњи министар трговине, а бивши министар грађевинарства Томислав Момировић. Он је згодна мета. Не припада Вучићевом најужем кругу сарадника, па се и не везује за СНС. Поред тога, долази из богате породице. Властодржац ужива у својој надмоћи, нарочито кад жртва није склона да пружа било какав отпор.

Томислава Момировића нема у јавности од тренутка када се догодила несрећа у Новом Саду. Последње изјаве Момировића у медијима биле су о рекламирању кладионица, дате крајем октобра. И последња вест објављена на сајту Министарства трговине је из дана трагедије, али је у питању обавештење о цени горива. Такође, Момировић, који је био активан на Инстаграму, „испарио“ је са ове друштвене мреже.

Томина јефтина јаја, као и досадашње скретничарске теме, јесу важна сама по себи. Одлуку о томе донеће Александар Вучић лично на основу процена кога би могао уз најмање последице да се одрекне. А Момировић је увек био ту негде, редовно стизао тамо где је потребан, али много чешће где је сувишан. Тачније, увек је био на месту распадања ове власти, поуздан као вечност. И сад ће радити што му се нареди. Учиниће задовољство шефу да сеири. Шта га кошта? „Момировићу, дођи овамо!“ То је већ лозинка дворске забаве и све ће се окончати тужно. „Поједи тај сенвич и одлази“. Елем, као да је још у фебруару ове године наслутио какве га муке очекују:

– Ја се нисам школовао за политичара. Ја сасвим сигурно нећу сутра бити посланик или председник општине. У неком моменту вратићу се мом приватном послу којим сам се бавио успешно 15 година. Можда ми је у ствари доста већ свега, можда сутра нећу бити министар – рекао је Момировић.

Суптилни новорадикалски хумор није нешто у шта ми смртници смемо да се мешамо. Сигурно је много смешно у њиховим главама. Значи, имамо ту ситуацију да је судбина Момировића закована. Ако је то најбоље, знамо и за горе, с тиме може да се живи. СНС је као нека хронична болест од које се не умире, па као живећеш некако. Чудноват је језик који се негује као велика врлина у свести политичара. Достићи плафон политичког нонсенса, у Србији је, као што знате, веома тешко. Редовна и ванредна обраћања јавности, саопштења, интервјуи и дебате, постови на друштвеним мрежама, скупштински преноси, грађани су са свих страна бомбардовани изјавама и обећањима политичара. То је нека врста односа између демократије као идеје примитивног криминалног ауторитаризма, претенциозног хулиганства, помраченог ума и разорног безумља. Тачније, глупост и неписменост.

Таленат да изговори оно што се изговорити не може и не сме, потврдио је више пута и Томислав Момировић. Та врста зла да би се испољила слободно, мора да има контекст, а контекст ствара политика. А могло би се говорити о томе да ли смо сви ми на неки начин помогли у томе, а сигурно је да јесмо. Јер да ови нису урадили то што су урадили, Томислав Момировић би данас био сведен на ону меру на коју је реално увек и требало да буде сведен, а то је мера човека који има све могуће разлоге да буде пресрећан самом чињеницом да је на слободи.

Извор: direktno

Ознаке: Александар Вучић, несрећа, Нови Сад, СНС, Томислав Момировић