Власт тврди, биће политичке одговорности, најавили су то председник Србије Александар Вучић и премијер Милош Вучевић, пошто је у Новом Саду 14 живота заувек нестало под тонама бетона. Оставке? Ко је није поднео у петак поподне, већ је изгубио сваки облик људскости. За кривицу има времена, мада и ту вук у овој држави поједе магарца и никоме ништа. На чему се та слепа послушност заснива? На наводној моралној основи и намери да баш та странка преузме морални барјак у своје руке. Морал је њихов бренд. На тој моралној чистоти узели су све институције да у њихово име и под командом Александра Вучића раде. Зато ће вечерас сви бити испред малог екрана и исчекивати пресуду великог шефа на ТВ Хепи у емисији "Ћирилица".
У демократији је не само лична политичка одговорност нормална, већ је сасвим на месту да влада промени политику уколико види да је неуспешна и уколико цени да је више не подржавају грађани или да је неће подржати на изборима. Зашто је за СНС тако страшно бити морално јасан и опредељен?
Након масовних убистава у Србији, који су изазвали таласе протеста, чули су се непрестано позиви на одговорност. Тражила се оставка конкретних одговорних политичара, укидање медија који промовишу насиље, неморал и агресију, а имају подршку државе преко националних фреквенција, те смена Савета РЕМ-а (Регулаторно тело за електронске медије). Да су неки од њих сачували зрно људскости, видели смо на примеру оставке министра просвете или особе која му је ту оставку написала. Прочитате то писаније и помислите, види, људско биће. Само што је шеф државе пожурио тада да нагласи да та оставка неће ништа променити.
У обраћању нацији председника Александра Вучића, које је уследило 4. маја, након масовног убиства, одговорност није поменута ни као реторичка фигура. Уместо тога, председник је дао квалификацију чина као терористичког и помињао је стидљиво теорију завере:
– Да сам поборник теорија завере свашта бих имао да кажем, али пошто нисам само ћу саопштити мере и чињенице и ствари које ћемо урадити.
Зато поразно звучи податак да у Србији, савршено уређеној држави по председнику Александру Вучићу, није било подношења оставки из моралних разлога. А, било је разлога. То што су неки смењени, одлука је самог председника. Ту о моралу прозваних појединаца нема ни говора.
Оставка је првенствено морални чин, или би то требало да буде. „Ја само радим свој посао“ – том реченицом неки желе да укажу на постојање дистанце коју имају наспрам кривичних или неморалних појава у којима учествују на свом радном месту. Они сматрају да имају обавезу да раде то што раде и нису они одговорни због чињења зла, немају они везе са тиме, крив је неко дуги. Да би показали моралну исправност, они се чак и труде да што боље одраде то што раде. На тај начин, наводно, показују поштовање према систему и његовој хијерархији. Тако кажу. То што чине зло и држави и народу, за то нису криви.
Још један разлог за избегавање одговорности у сиромашним државама, каква је и наша, лежи у томе што је државна служба најуноснији и најсигурнији извор прихода. У земљама у развоју, функционер често нема ни праву професију, па је за њега напуштање положаја врло тежак ударац. Никога не треба убеђивати да је корупција у Србији забрињавајућа појава, али и добар показатељ растакања морала. Овладавши институцијама и померајући их на далеке маргине друштвене стварности, власт у земљи је постала неограничена и дошла у ситуацију да буквално чини шта хоће.
Одговорност више није особина која се захтева као квалификација људи. Зато је данас компликовано разумети неписано правило, да се не сме попустити пред претњом, понудом, поткупљивањем, користољубљем, улагивањем, уцењивањем.
За СНС одговорност постоји евентуално само као реторичка фигура. Оно што се дешава „иза кулиса“ свакако није откривено за анализу политичког дискурса. Ипак, протести који се настављају ових дана шаљу јасну поруку: Ово неће проћи без полагања одговорности.







