Прочитај ми чланакПоводом Дана дипломатије, анализа српских иностраних дела кроз историју: Ако је играње на једну једину карту пораз у најави, а балансирање, како показује искуство, може да доведе до унутрашњих подела, шта треба да ради српска дипломатија? Да ли је једино решење у Миловану Миловановићу кога је Слободан Јовановић прогласио највећим дипломатом јер је "српске интересе имао стално на уму, али није их сувише наглашавао, него их је везивао за неке више и општије интересе"?
Поводом Дана дипломатије, анализа српских иностраних дела кроз историју: Ако је играње на једну једину карту пораз у најави, а балансирање, како показује искуство, може да доведе до унутрашњих подела, шта треба да ради српска дипломатија? Да ли је једино решење у Миловану Миловановићу кога је Слободан Јовановић прогласио највећим дипломатом јер је „српске интересе имао стално на уму, али није их сувише наглашавао, него их је везивао за неке више и општије интересе“?
„Углед и спољнополитичка позиција Србије су на високом, можда највишем нивоу од почетка југословенске кризе“, изјавио је данас први потпредседник владе и министар спољних послова Ивица Дачић на свечаности подоводом Дана српске дипломатије. Овај дан је, иначе, прошле године установљен у спомен на оснивање Књажевске канцеларије иностраних дела 29. маја 1839. године, у време кнеза Александра Карађорђевића и такозване владавине уставобранитеља. Успостављање ове Канцеларије узима се за почетак професионалне дипломатије у нашој земљи.
И историја српске дипломатије – у којој је период југословенске кризе вероватно један од црњих периода – као и историја уопште, препуна је
Тешко би данас било говорити о потенцијалној „ренесанси српске дипломатије“, јер је полазна тачка толико ниска, а и међународне околности не иду на руку, тек шта се на овај дан може рећи о дипломатији народа који за себе воли да верује да је „оно што добије у рату, губио у миру“.
У Првом српском устанку (1804-13) Срби су, под вођством Карађорђа, први пут после пропасти српске државе (1459) успоставили дипломатске контакте како са Русијом тако и са Западом (Аустријом)
„Тачно је да смо увек били пријатељи Русије, али никада нисмо пристајали на потчињавање.“ Ово је, између осталог, својевремено написао Томислав Николић у писму британској краљици Елизабети Другој, уз опаску да „пријатеље волимо да бирамо срцем, а не обимом или износом трговинске размене“. У овом писму, које су многи протумачили недипломатским чином, Николић је краљицу подсетио на славну, херојску историју Србије.
Све то веома подсећа и на један дипломатски разговор вођен пре нешто више од 130 година, када се један од првих српских амбасадора у Лондону, истакнути политичар и дипломата с краја 19. века Чедомиљ Мијатовић састао с британским министром спољних послова лордом Солзберијем.
Након што му је српски представник детаљно описао славну српску прошлост, шеф енглеске дипломатије је одговорио: „Веома сам вам захвалан што сте ми испричали нешто што нисам знао. Али за вас би било боље да сте имали мање блиставу прошлост, а наместо ње, једну луку на Јадрану, у којој би британски трговци могли продавати своју робу.“
И то је проблем вечитог међународног вагања који осећамо и данас. Не само што је Србија вечито приморана да балансира између великих сила чији се интереси укрштају на нашем поднебљу – него је и у унутрашњем проблему балансирања емоција и (економског) интереса.
Важност да Србија буде окренута Западу, није питање, дакле „одбацивања своје историје“, како би то многи умели да окарактеришу. Иако еврофилија понекад делује, помодарски, попут сеоског тинејџера који неуспешно покушава да побегне са њиве покушавајући у опанцима да освоји велеградске клубове. Не, везаност за Запад се може посматрати као нешто што је записано у српском историјском коду. Јер, како каже економиста Горан Николић, свака модернизација Србије увек је била везана за Запад, пре свега за Немачку или за Аустријанце.
„Немачка и Венеција су једине напредне нације са којима смо долазили у директан контакт, а у тој вертикали можемо да извучемо зашто је логично што су Немачка и Италија у последњој деценији најважнији економски партнери Србије. Немачка је ту много значајнија, како по обиму сарадње, тако и по значају инвестиција, а уз то су Немци увек са собом носили модернизацију и у Србију су донели практично све.“
Фото: преузето са europeanpost.co
Та вертикала се може повући све до Ангеле Меркел која се данас доживљава веома важним гостом.
Исто тако, ни српско начелно русофилство није само митолошко – мада заклињање на русофилство често подсећа на луде возаче који у аутомобилима држе иконе и бројанице, верујући да ће их то спасти од несреће – оно није само питање емоције и ирационалног у политици. Оно је зацртано у самој генези креирања модерне српске дипломатије.
Још од почетка Првог српског устанка, када је прота Матеја Ненадовић кренуо у Петроград – што ћемо данас назвати првом дипломатском мисијом модерне српске историје – коју је описао речима: Колумбо се отиснуо на океан с надом да ће да упозна Америку, тако смо се и ми отиснули уз наду да ћемо упознати Русију.
Још тада зацртане су те поделе у вођству устаника на „русофиле“ и условне „западњаке“. Али, што је најважније, од тада је Русија постала заштитник Срба у Османском царству, што је ексклузивно остала све до средине века и Кримског рата.
И ето, век и по касније, Русије поново као својеврсног „заштитника“ Србије у Савету безбедности УН.
Према историчару Милошу Ковићу, Русија је у то време чак имала и легитимно право да доноси одлуке у споровима између Србије и Турске. Он даје и илустрацију тих односа:
„Енглези су, видевши колики је на Балкану утицај Руса тридесетих година 19. века послали у Србију свог првог изасланика, пуковника Хоџеса, са циљем да окрене кнеза Милоша против Русије. Милош тада прави грешку коју ми још увек не можемо да тумачимо на прави начин, али све се завршило тако што је из Србије морао да бежи Хоџес, а затим и Милош. То је био велики тријумф Русије и показало се да је у Србији Русија још увек знатно јача. Милош се враћа у Србију 1858. као велики русофил.“
Гарант аутономије Србије Русија је била све до Кримског рата, када су све западне земље ратовале против Турске, да би после руског пораза 1856. аутономија Србије била под гаранцијом шест европских сила. А Србија, по први пут, извучена из „руског обруча“ на полигон супротстављања интереса великих сила, где оне, практично, једнако наступају, и почиње „српска клацкалица“ која је трајала практично до формирања Југославије. А 160 година касније, после једног другог Крима, Србија се поново налази на тој клацкалици, са све чешћим питањем да ли ће морати коначно да се определи: с једне стране је „заштитник“, с друге стране су „интереси“.
На све то, у историју нас враћа и нарастајућа сила Турске, која багателише своју европску будућност, стварајући аутентичну позицију на глобалној мапи која неодољиво подсећа на османски период.
Како каже историчар Момчило Павловић, код нас се често стварала представа да се дипломатија води емоцијама, иако се она увек води искључиво интересима, а да је Србија на раскрсници утицаја три цивилизације, видело би се и пропутовањем кроз Србију.
„На северу, у војвођанским селима види се утицај западне културе, у Шумадији је доминантно аутентичан балкански утицај, који је по природи русофилски, а у јужним деловима Србије, крајевима који су последњи ослобођени од Османлија, видљив је оријентални утицај.“
Када се Србија ослобађала од Турака, и када је формирала модерну државу, међутим, није узимала руски културни образац, важно је било преузети модел неке европске државе. Иако су Немачка и Аустрија имале највећи културолошки продор, представа о њиховим империјалистичким намерама према нама је стварала блокаду. Зато се Француска наметнула као модел, јер је француски највећи проблем била Немачка, а док је Енглеска (касније и Америка) као вечитог непријатеља видела Русију, Француска је увек играла на Русију као потенцијалног саиграча у сукобу с Немцима.
Руски историчар Леонид Решетњиков, директор Руског института за стратешка истраживања овако нам је дефинисао:
„Ако идете улицама Београда, и посматрате рекламе и излоге, онда видите западни утицај. Ако разговарате са неким из Србије, такође имате тај утисак, али само у прва три минута. После 180 секунди, чим кренете мало дубље да разговарате, видите да је то припадник наше, православне цивилизације.“
Тако се, отприлике, формирала и српска дипломатија. Баш као што су српски интелектуалци углавном били „мали Руси у француском цилиндру“, тако се понашала и српска дипломатија, покушавајући да направи склад тог унутрашњег „сукоба идентитета“.
Ипак, како нам каже историчар Слободан Марковић, тешко је говорити о озбиљној српској дипломатији пре 1903. године, иако би било неправедно изоставити достигнућа Јована Ристића и других, из времена добијања формалне независности.
„Та 1903. година (после атентата на краља Александра Обреновића) на неки начин је преломна у погледу како су европске силе посматрале Србију. Као последица, Велика Британија и Краљевина Холандија су прекинуле дипломатске односе, и ти односи су били у прекиду три године“, каже Марковић.
И тада, и сада, и увек, као вечито питање остаје – како на тој клацкалици одржати свој интерес.
Многи би данас рекли да је период несврстаних најсветлији тренутак историје овдашње дипломатије, када је „балансирање“ доведено до савршенства (ако ништа друго, бар 45 година није било рата). Али, у периоду после Мајског преврата, такође је био један мали златни период дипломатије, у време када је спољне послове водио Милован Миловановић, велики дипломата и креатор Балканског савеза који је довео да ослобађања Балкана од Турске.
„Често се заборавља његов велики успех да спречи мешање великих сила у послове Балканског савеза“, каже Марковић.
За Миловановића је, иначе, Слободан Јовановић писао да је вероватно највећи српски дипломата јер је „српске интересе имао стално на уму, али није их сувише наглашавао, него их је везивао за неке више и општије интересе“.
Фото: Курир
Министарство спољних послова често би изнедрило велике људе, попут поменутог Миловановића или Мијатовића, или касније ренесансну појаву Титовог социјализма Кочу Поповића. И често кабинети МСП нису били баш на истој линији са „носиоцима власти“, још од Карађорђевог супарника Миленка Стојковића, првопостављеног попечитеља спољних дела 1811. године (одбио постављење), преко „трија“ Титових либерала Коча-Никезић-Тепавац, па и до Вука Јеремића. Често су ти министри спољних послова, у додиру са светом, деловали као да желе да се издигну из „балканске паланке“, покушавајући да воде неку своју политику. Остало су нијансе.
Историчар Војислав Павловић, овако је дефинисао политику несврстаних: „Несврстани су златно доба дипломатија, али ефекти тога нису били велики. Јер је спољна политика била у функцији унутрашње, а унутрашња је била погрешна.“
Ипак, најпоразнији период српске дипломатије, сложиће се многи, јесте период распада Југославије, када је неко Милошевићевом режиму украо компас. Како каже академик Љубодраг Димић, када је срушен Берлински зид, у Београду се није видело даље од њега.
„У тренутку када се распада Совјетски Савез, Југославија није нашла своје место у новом поретку, а искуство српске дипломатије од Берлинског конгреса до настанка југословенске државе, искуство југословенске дипломатије између два светска рата, и искуство у вођењу светске политике Јосипа Броза Тита заиста јесу биле ризница искустава која је могла да помогне у том тренутку да се схвати да мале државе морају да прате сваки сигнал, свако скретање великих и да своје интересе уклапају у глобалне концепције великих сила.“
А шта да ради српска дипломатија, ако је играње на једну једину карту пораз у најави, а балансирање, како показује искуство, може да доведе до унутрашњих подела? Ко буде знао одговор на то питање добиће споменик и трг у центру Београда.
