Прочитај ми чланакОвих дана трупе НАТО-пакта пролазе кроз земље централне Европе и крећу се ка истоку, ка Русији. Стационирају се у земљама које се граниче са Белорусијом и са Русијом.
Сви тврде да се тиме Русија опкољава. Има у томе подоста истине, али да ли је Русија најугроженија?
Мишљења сам да није.
Докле год она има огроман и технолошки ефикасан нуклеарни потенцијал релативно је безбедна.
Па ко је онда најугроженији?
По мени, најугроженија је Украјина.
Да би се то схватило, објаснило, морамо да се осврнемо уназад у не тако далеку прошлост.
На I Свесавезном конгресу Совјета одржжаном 30.12.1922. године створен је од некадашње Царске Русије Савез Совјетских Социјалистичких Република (СССР) који су чиниле 4 републике: Русија, Украјина, Белорусија и Закавкаска Република. Први пут у својој историји једна територија која се звала Украјина, као што смо и ми Срби одувек имали више крајина, која до тада никада није постојала као засебна држава, постаје државна организација, додуше ограниченог суверенитета, тј. као република у саставу Совјетског Савеза.
По поразу Пољске војске спајањем немачке 3. Армије која је у Пољску продирала са севера и немачке 10. Армије која је продирала са југозапада, код Модлина, недалеко од варшаве, 17.09.1939. године, Совјетска војска упада у источну Пољску све до Керзонове линије и припаја Совјетском Савезу 202.400 км2 од чега се највећи део прикључује Украјини, а остали део Белорусији и касније Литванији.
На Стаљинов ултиматум румунска влада оставши без заштите западних савезника, 26.06.1940. године невољно прихвата да Совјетском Савезу врати Бесарабију и Северну Буковину које је она после I Светског рата отела младој и нејакој бољшевичкој држави. После само два дана совјетске армије улазе на те територије, а 2. августа Северна Буковина и мањи део Бесарабије прикључују се совјетској Украјини, а већи део Бесарабије совјетској Молдавији.
Непосредно по завршетку II Светског рата у Европи, 29.06.1945. године, Уговором између СССР-а и Чекословачке, Поткарпатска Украјина од 12.800 км2 са 725.000 становника, територија која је пре рата припадала Чекословачкој и при чијем распаду ју је окупирала Хортијева Мађарска, припојена је Совјетском Савезу, тј. совјетској Украјини.
Поводом 300-те годишњице дефинитивног припајања територије Украјине Царској Русији 19.02.1954. године совјетска комунистичка власт на челу са Никитом Хрушчовим одваја од Совјетске Русије и припаја, поклања Совјетској Украјини полуострво Крим површине од 25.500 км2 и са скоро 2 милиона становника, већином Руса. Територију од непроцењивог стратешког значаја за цео тај регион.
Можемо да закључимо да је Совјетска Украјина настала и увећавала се као чедо, као мезимче, совјетске комунистичке власти. Створили су мезимче чији је даљи развој временом могао да иде на сијасет различитих страна, те је оно могло да постане и звер и монструм.
Распадом Совјетског Савеза Украјина је 1991. године прогласила своју независност.
Први пут у својој историји настала је Украјина као независна држава са, за европске појмове, огромном територијом од 603.700 км2 и са 50 милиона становника. Због тога што је први пут настала као самостална држава Украјина није поседовала нити државотворно искуство, нити државотворно памћење.
Украјина, комунистичко чедо, држава без историјског искуства, битисала је релативно мирно 25 година, четврт века, базично утемељена на два стуба.
Један стуб је био проруски и чинили су га Руси у Украјини и сви они који су припадали руској цивилизацији, руској култури, руском језику, руском писму, руској вери и руској цркви.
Други базични стуб на којем је почивала новонастала држава Украјина био је антируски стуб. Њему су припадали сви они који су били против свега што је било руско.
Док су напред наведена два стуба била подједнаке јачине и подједнаког нивоа, у равнотежи, конструкција украјинске државе могла је да битише, да постоји, да опстаје, да функционише.
Али, деси се понекад по белом свету да власт у некој држави преузму, освоје, будале, глупаци, криминалци, неиживљени шиљокурани без грама мозга, и сав остали друштвени талог, па чак и боксери милион пута ударани у главу. На несрећу народа у Украјини, то се баш десило у њиховој држави.
Сав тај друштвени шљам, супротно интересима и становника Украјине и интересима државе Украјине, потпомогнут од антируског Запада, чим је насилним превратом дошао на власт, најсуровије, најгрубље је насрнуо на руски стуб украјинског друштва. Својом свирепошћу и својом глупошћу просто су приморали припаднике проруског становништва Украјине као и Путинову Русију да реагују. Нису их само приморали, већ су им и дали одличну и ретку прилику да реагују и да остваре своје интересе и своје циљеве. Од тренутних па све до најдуготрајнијих.
Животно угрожени Руси у источној Украјини приморани су да оружјем бране себе, чланове својих породица и своје куће и станове, те оснивају аутономне територије одвојене чак независне од кијевске власти, Луганску и Доњецку републику у којима се, поред осталог, налази и део једног од највећих рударско-металуршких комплекса и комплекса тешке индустрије у читавој Европи.
Са јужне пак стране на предивном, прелепом и од изузетне стратешке важности, Криму, његово становништво се на референдуму огромном већином изјашњава за одвајање од Украјине и пресаједињење Крима Русији, што је одмах и спроведено у дело.
После свега напред наведеног, данас имамо гомилање трупа НАТО-пакта на западним границама Русије. Још увек светски жандарм, Запад, свакако неће тек тако олако да пређе преко руских Путинових успеха у Украјини. Укаљани су им и углед и част.
Па да ли ће Запад да нападне Русију? Надам се да неће. Надам се на нису на власти у Вашингтону толике будале колике су у Кијеву. Напад на Русију свакако би значио крај сваког, па и људског облика живота на планети Земљи.
Како ће онда Запад да спере љагу са свог лица, да сачува своју част?
Данас је очигледно да је кућа државе Украјине остала на само једном, антируском стубу и да се опасно љуља у сталној опасности да се потпуно уруши.
Са друге стране, већ више деценија уназад, од пада Берлинског зида па преко распада Југославије све до дана данашњег, сведоци смо да је једна од најбитнијих одлика политике Запада ревидирање резултата II Светског рата. Више него слично ономе што је Адолф Хитлер радио после свог доласка на власт у Немачкој 1933. године и ревидирања одлука Версајског мировног уговора, односно резултата I Светског рата.
Исто онако како се Украјина непрестано увећавала од 1939. године па до 1954. године може да наступи супротан процес, процес смањења њене територије. Поред тога, опстајање Украјине у садашњим границама представља перманентну опасност да све снажнија Русија, позивајући се на историјско право, пре или касније целу земљу припоји себи и тиме допре у срце Европе, тј. западно од Карпата.
Дакле, кретање трупа НАТО-пакта на исток европског континента може да буде најопасније по саму Украјину.
Узимањем свог дела колача, северне и западне Украјине, а не борбом за очувањем територијалне свеукупности земље, и њиховим враћањем државама којима су оне припадале пре 29. јуна 1945. године, државама које су све до једне чланице НАТО-пакта, а што ће, по многима, да значи исправљање историјских неправди, Запад би повратио свој углед у свеколиком свету, а Украјина би се свела на своје реалне оквире.
Русија свакако не би бранила антируске територије на западу Украјине, али би највероватније искористила прилику да копненом везом споји Крим са осталим делом Русије, као и да Црноморску обалу, већином насељену Русима, од Крима па до Одесе и сам град Одесу, припоји себи.
Способни и паметни Владимир Владимирович Путин сигурно неће да понови грешке властодржаца Царске Русије и властодржаца комунистичког Совјетског Савеза и да ратује са НАТО-пактом због антируских територија на западу и на северу Украјине.
Неспособним Кијевским властодржцима, марионетама Запада, који су својим потезима урушили темеље сопствене државе, очигледно је тотално непознат један од основних принципа деловања у међународним политичким и војним односима у целокупној светској историји, а који гласи да се у сукобима са више учесника у „игри“ компромиси увек праве на рачун најслабијег „играча“.
02.06.2016. Алекса Мијаиловић
