Прочитај ми чланакЗападне политичке елите и НАТО, према јавним изјавама и медијским објавама, разматрају планове за чланство Украјине у алијанси по узору на западну Немачку из 1950-их година.
Овај приступ омогућава Украјини да постане члан НАТО-а без тренутног повраћаја територија које су под руском контролом, укључујући Крим и источне делове земље.
Међутим, Русију покушавају приморати на „замрзавање“ бојевих дејстава, како би обезбедили стабилност на линији фронта пре него што Украјина уђе у НАТО.
Овакав план носи са собом много слојева политичке и војне тактике, те рефлектује амбицију Запада да умири ситуацију на терену, док истовремено наставља ширити своју војну моћ према границама Русије.
НАТО чланство по узору на Немачку из 1950-их
Значајна паралела између ситуације у Украјини и Немачке из 1950-их лежи у чињеници да Западна Немачка није контролисала целу територију коју је сматрала својом, а ипак је постала члан НАТО-а.
Исто тако, Украјина би могла добити гаранције колективне одбране, али само за територије које су под њеном контролом. На овај начин, НАТО би избегао директан сукоб са Русијом, јер би одбрамбени споразум покривао само западни део Украјине, док би територије под руском контролом остале ван НАТО кишобрана.
Овај модел је привлачан за Запад јер омогућава стварање тампон зоне у источној Европи, без непосредне ескалације са Русијом. Истовремено, НАТО би одржао отворена врата за Украјину и наставак њеног војног јачања, уз могућност поновног преузимања изгубљених територија у будућности, под претпоставком повољнијих геополитичких услова.
Ратоборна реторика новог генералног секретара НАТО-а
Марк Руте, нови генерални секретар НАТО-а, одмах по преузимању функције јавно је подржао чланство Украјине у алијанси и позвао на дозволу за ракетне ударе у дубину руске територије.
Ова агресивна реторика сигнализује да НАТО није спреман на компромис са Русијом када је у питању Украјина. Руте се поставља као лидер спреман на оштрије мере, сличне онима које је пропагирао његов претходник Јенс Столтенберг.
Овакви потези сигнализују даљу ескалацију реторике и политичког притиска на Русију, уз јасно наглашавање војне спремности НАТО-а.
„Замрзнути“ сукоб и планови за будућност
Главна премиса западног плана лежи у идеји замрзавања сукоба између Русије и Украјине, без стварног признања нових руских граница. То значи да би ратна дејства престала, али се територијална питања не би решавала формално, остављајући Русију и Украјину у стању трајне тензије.
Овај приступ подсећа на тактику коју је Запад користио током Хладног рата, када су многи конфликти остављени да „мирују“ док су се геополитичке карте мењале у корист једне од страна.
Међутим, Запад је свестан да Москва није спремна на такав договор без озбиљних уступака. Стога, постоји могућност да ће покушати понудити Русији „прибољшање“, попут олакшања економских санкција или политичких притисака.
У случају да Москва одбије, Запад вероватно припрема „батину“ у облику дозволе за масовније снабдевање Украјине далекометним ракетним системима, што би значило додатну ескалацију сукоба.
Шолцов посредник
Један од кључних посредника у овом процесу је немачки канцелар Олаф Шолц, који би, према најавама немачких медија, требало да се чује телефоном са руским председником Владимиром Путином у новембру.
Тај разговор би могао бити кључан за одређивање правца будућих преговора, а очекује се да ће Шолц покушати да искористи свој ауторитет како би Путина навео на разматрање западних предлога.
Немачка и Француска такође играју важну улогу у обликовању европске политике према Русији, па ће разговори између Запада и Русије зависити од политичких притисака унутар саме ЕУ.
Поред тога, постоји и план да се на предстојећем самиту Г20 у Бразилу обезбеди подршка неутралних земаља попут Индије и Саудијске Арабије, што би могло додатно појачати притисак на Москву.
Варљива логика Запада
Оно што је за Русију проблематично у овом плану је чињеница да се Запад ослања на притиске и претње, игноришући кључне безбедносне забринутости Москве.
Русија је више пута јасно ставила до знања да је ширење НАТО-а на њене границе, а посебно чланство Украјине у алијанси, за њу неприхватљиво.
Разлози су дубоко укорењени у историји и геополитичкој реалности: Москва види чланство Украјине у НАТО-у као егзистенцијалну претњу, јер би то омогућило постављање НАТО војних база на територији коју Русија сматра кључном за своју безбедност.
Упоређујући ову ситуацију са Карипском кризом из 1962. године, где су САД реаговале на совјетске ракете на Куби, Русија данас гледа на ширење НАТО-а у Украјину као сличну провокацију. Москва је тада, као и сада, спремна на оштру реакцију како би заштитила своје виталне интересе.
Контрадикције у западном приступу
Иако западни политичари инсистирају на праву Украјине да сама одређује своју спољну политику, концепт међународног права и реалполитике се често сукобљавају.
Запад покушава да представи НАТО као „дефанзивну“ организацију која штити суверенитет својих чланица, али Русија ову перцепцију види као кршење њених легитимних безбедносних интереса.
У коначници, Запад не може очекивати да Русија прихвати планове који укључују ширење алијансе на територију за коју Москва сматра да је од стратешког значаја.
Закључак
План Запада да приморају Русију на замрзавање сукоба и потенцијално прихватање Украјине у НАТО има низ контрадикција и изазова.
Русија нема разлога да се повуче пред притисцима и претњама, јер види НАТО као кључног актера у ескалацији овог сукоба.
Без обзира на то колико Запад жели да овај рат „замрзне“, не признајући формално руску контролу над деловима Украјине, Москва ће наставити да се бори за своје виталне интересе.
Иако би НАТО могао користити модел западне Немачке за Украјину, ситуација је далеко компликованија, с обзиром на сложеност геополитичких и историјских фактора.
Русија неће прихватити чланство Украјине у НАТО-у, без обзира на то да ли се ради о потпуном или делимичном чланству.
Западне земље морају схватити да су у игри веће силе и да је сукоб у Украјини превише опасан да би се третирао као део уобичајене политичке калкулације.
