Прочитај ми чланакУ пракси је познато да су људи спремни да се боре или за неки конкретан циљ или за симбол. У борби за циљ превасходно је неопходно исправно га дефинисати, а потом и поставити јасне планове и организациону шему да се планови преточе у дело и дефинисани циљ достигне.
Ми као опозициона јавност тренутно немамо јасно дефинисане нити циљеве нити планове, а још горе стојимо са организационом шемом за било каква озбиљна политичка достигнућа.
Отуда већ годинама не успевамо да сменимо Александра Вучића и његов режим иако је незадовољство народа огромно.
Сходно томе нам је потребан симбол око кога би могла да се окупи већинска Србија и за који би људи били спремни да се боре независно од организационе шеме или крајњег политичког исхода.
Борба за симбол је за разлику од борбе за неки конкретан циљ, углавном ирационална и по правилу лична те је сходно томе теже контролисати, компромитовати или угасити. Примера ради, сличну причу какву ми проживљавамо са Вучићем, деценијама су у Црној Гори проживљавали са Милом Ђукановићем. Ни тамо није било организационе шеме способне да тај режим обори.
Међутим, онда је власт кренула да усвоји Закон о слободи вероисповести по којем се предвиђало да држава постаје власник свих верских објеката.
У том тренутку је народ истакао симбол „Не дамо светиње!“ и почела је готово епска борба за одбрану симбола.
Потпуно мимо дотадашњих политичких канала комуникације, људи су сами од себе почели да организују протесте који су касније уобличени у литије.
Суштина њихове снаге је била у децентрализацији и томе да су скупови ван Подгорице били подједнако важни, а неки попут онога са Жабљака где је народ завејан снегом на преко минис 20 корачао, су постали и много важнији од било ког масовног скупа у главном граду.
Из такве атмосфере су се родиле и песме попут „Весели се српски роде“ које су врло брзо постале народне химне које ће као такве остати трајна културна заоставштина овог народа.
Исход у Црној Гори знамо, Мило Ђукановић је након готово три деценије пао са власти, а Црна Гора се извукла из стања тињајућег грађанског рата.
Након што је постало извесно да режим Александра Вучића креће у реализацију договора са Рио Тинтом око отварања рудника литијума, народ из Горњих Недељица је истакао симбол „Не дамо Јадар!“.
Нажалост, али све до данашњег дана тај симбол је остао само локални. Без обзира што су у два наврата на десетине хиљада људи протестовали против ископавања литијума, још увек нисмо близу реализације циља (немамо план ни организацију), али много горе од тога је што нисмо успели да „Не дамо Јадар!“ поставимо у ранг са „Не дамо светиње!“.
Рекао бих да постоје два кључна разлога за то.
Први је културолошки и уочљив је још из периода рађања српске родољубиве поезије у којој се сматрало за срамоту писати стихове о јунацима из Србије. Милица Стојадиновић Српкиња се суочавала са тим проблемом јер је била оспоравана због писања о Србији, а критике су долазиле чак и од Љубомира Ненадовића, потомка чувених јунака из Првог српског устанка, који је сматрао да је Кнежевина Србија обична, земаљска и недостојна да се опева у романтичарској поезији која је била тренд тог времена.
Други разлог је чисто политичке природе. Наиме, током литија у Црној Гори велики број уметника, спортиста и генерално јавних личности из Србије су се отворено укључили. Низали су се текстови, објаве на друштвеним мрежама, песме, подкасти, документарне емисије. Све ово је допринело да „Не дамо светиње!“ постане и остане симбол српске борбе у Црној Гори.
Све ово пак изостаје у Србији и да се не лажемо разлог томе је што ретко ко хоће јавно да се замера Вучићу и његовој пропагандној машинерији. Такође, многи имају интерес да ћуте јер добијају бројне уносне послове и не желе да тај комфор доведу у опасност. Из тог разлога многи талентовани никако да добију инспирацију да одраде рецимо реп нумеру или документарни филм о одбрани Јадра. Исто тако, бројни антиглобалисти никако да дигну глас против једног од симбола глобализма, Рио Тинта.
Оваква ситуација у којој још увек немамо ни праву борбу за циљ нити симбол око којег се окупљамо, омогућује Вучићу да гаси протесте пре свега ширењем дефетизма. Тако да након величанственог скупа у Београду имамо јако озбиљну и оркестрирану кампању у којој се циљано подстиче разочарење што 10. августа власт није оборена.
У том правцу се из масе од безмало 50.000 људи извлаче лица неколико неомиљених личности и онда се на томе гради теза да су они преузели протесте и да на њих више не треба ићи. Исто тако се шири прича о томе да више не треба да се иде на протесте како их тамо неко не би шетао до Газеле. Када се преброје коментари свих оних који тврде да више никад неће доћи да их неко шета може се закључити да је у Београду на скупу било пола милиона људи јер толико њих негативно коменатрише.
Јадарит је сличан криптониту: Самозвани Супермен све слабији у присуству ове руде
Неко то ради по задатку, неко како би прикрио свој кукавичлук, а нажалост добар део њих и зато што су ухваћени у мрежу ове перфидне кампање. И коначно, имамо и кампању разочарења што Вучић није оборен тог врелог августовског дана.
Најгласнији у тој кампањи су они који су пре тога инсистирали на томе да никакви политичари не смеју ни да приђу протестима и да исти нису политички већ народни. И онда када се одржао народни и неполитички скуп на којем су говориле две глумице, једна песникиња, једна научна радница и један мештатин Горњих Недељица, одједном је почело гунђање што нема промене власти.
Због свега овога пре свега је неопходно читаву причу око литијума повезати са већ постојећим друштвеним процесима јер суштински одбрана Јадра је наставак онога што се пре неколико година дешавало у Црној Гори.
Заиста је импозантно да је један народ који је готово без било каквог озбиљног вођства прво успео да се избори за заштиту традиционалних вредности, а сада је укључен у авангардну цивилизацијску борбу за заштиту животне средине пред насртајима мултинационалних корпорација и корумпираних политичара.
Отуда морамо дати све од себе да „Не дамо Јадар!“ постане централни симбол, поклич, заклетва, мим, позадина на мобилном.
Да уђе у колективно несвесно и да као такво онда буде покретачка снага за оно што сви знамо да на крају морамо да урадимо како бисмо своју земљу заштитили и сачували је за будуће генерације.
Зато, идемо даље. Протести у мањим срединама треба да се наставе.
Постигнуто заједништво не сме да се наруши. Нема поделе, сви заједно у борбу за живот Србије!
