Прочитај ми чланакЉубица Крстић
Љубица Крстић (Фото: Приватна архива)
„Памет у главу и бежи из Србије“, речи су уз које су млади људи у Србији одрасли. Нема овде ни посла, ни среће ни нормалних људи, слушамо стално. Зато људи најчешће остају у шоку када има кажем да сам имала, и још увек имам, бројне прилике да одем у иностранство – али ми не пада на памет да то урадим.
Ево зашто.
Имам 24 године, завршила сам факултет, имам савршеног дечка, дивне пријатеље, посао у струци и породицу која ме увек подржава – осим када им кажем да нећу да идем из земље. И поред свих разлога које сам управо набројала, они су спремни да заплачу када им кажем да ћу из Србије отићи једино под присилом. Јао, како су срећни само били када сам нашла дечка Немца! A како су се тек разочарали када су чули да је и мој Немац заљубљен у Србију!
Зашто?
Зато што свакодневно слушају приче, приче о људима који годинама висе на бироу рада, приче о онима који су завршили факултете и раде по трафикама и о онима који, пак, ни пришли факултету нису а купају се у парама.
И кажу ону чувену „Ово има само у Србији“. Да вам кажем нешто искрено? Можда ће вас ово шокирати, али преко гране не цветају руже. И тамо има нестручних људи који не знају шта ће са парама, и оних којима дипломе скупљају прашину уредно урамљене и окачене на зидове. И тамо има људи који црнче од јутра до мрака не би ли прехранили породице, има неваспитаних, лопова, затуцаних будала какве најчешће везујемо само за Балкан… Aли знате чега нема?
Не бих ово мењала ни за шта на свету, а ви само напред
Нема оне кафе крајем месеца, када се вас неколико „истали“ за пиће, па га полако пијуцкате три сата док вас конобарица прекорно гледа. Нема старих пријатеља које можете да позовете у било које доба дана или ноћи, да им се изјадате или замолите за помоћ. Нема комшије који ће да вам притрчи кад год вам нешто затреба, али који уједно зна боље од вас шта сте јуче јели за ручак. Нема добрих, старих улица које можете и жмурећи да прођете јер им знате сваку кривину. Има само гомила странаца који ће вас, колико год се ви трудили, увек гледати као странца.
Не говорим напамет. Живела сам пет година у Русији. Људима је прва асоцијација на Москву савршено уређен метро, лепе жене и много вотке. Вотке, бога ми, има, али браћа Руси нису баш онакви какве их замишљате. У школи су слатке Рускињице, са прецизно исплетеним кикицама и испегланим сукњицама, по наредби родитеља држале дистанцу од Срба, баш као и од других странаца. Такви су били и одрасли, само су две групе људи биле заинтересоване за дружење са нама – Рускиње, које одмах претпоставе да, као странац, имате много лове, па се не устручавају да се одмах баце у акцију. И уметници, који су своја дела продавали буџашто на пијаци у Набережној крај Волге, пили вотку из лимених чаша и били спремни да са вама поделе и последњи залогај ако треба.
Јесте, кажу Срби, немаш пријатеље, али зато барем имаш од чега да живиш. Жива истина! Од пријатеља не може да се живи, а временом вас и они забораве ако вам је једина тема лова, тачније, недостатак исте. Зато вам остаје да бирате – палите из земље, и тражите срећу у Немачкој, Швајцарској, Aмерици или Русији или… Заврните рукаве и крените да радите!
Одувек ми је најлепши део путовања био – повратак кући
Ево шта млади Срби хоће – посао, одмах после факултета, али не за било какве паре! Волонтирање не долази у обзир, јер то је класично искоришћавање (овога сам се наслушала и те како кад сам сама кренула да радим за џ) и просто је понижавајуће да радиш за неке смешне паре, па макар то била и почетна плата. Ево, недавно ми прича другарица са ЕТФ-а како су се смејали колеги који је добио плаћену праксу од 20.000 динара месечно – ко ће, бре, годинама да се мучи на факсу за те паре?!
Ја хоћу. Јер верујем да у Србији може да се успе сопственим радом, уз дозу среће и харизме. Aли не преко ноћи. Моја одлука је, на велику жалост мојих родитеља, да останем овде где нећу моћи да се купам у парама, али ћу увек моћи да поделим пиво са барабама из краја. Увек ћу моћи, када сам у го***ма, да се окренем око себе и видим још гомилу других људи у још већим го***ма! И да се сита изјадам са њима! Исто тако знам да ћу увек моћи да одем на Калиш, прођем поред Прве гимназије, уђем у омиљени кафић и присетим се милион ствари које сам ту проживела.
Имала сам, и још увек имам, прилике да одем из земље, и то малтене где хоћу. Aли нећу, БРЕ, да идем и Србије! Хоћу овде да наставим да радим, да се трудим, да градим нове успомене и уживам у сасвим нормалном животу. Aко је ваша одлука да одете из земје – само напред, срећно – али немојте ми говорити да сам луда што ћу радије да се помучим у својој земљи, него да перем судове у Немачкој за веће паре.
На крају крајева, ја сам од оних којима је увек најлепши део путовања био – повратак кући.
