Прочитај ми чланак
(Стевица Деђански)
Небеска Србија. Колико пута је за оне који су поносни што су Срби значила и уливала снагу и наду. И колико пута је онима који су „бољи“ од нас служила за спрдњу. А ти су били на власти 15 година. Ти су нам испирали мозак и говорили како праве бољу, богатију и срећнију Србију. Како смо ми заостали, лоши, гадни.
Ево шта су они направили. Србију без војске, без хеликоптера, без гумених чамаца. Неспремну за одбрану од поплава а лети неспремну за одбрану од суше. Немамо ни најобичније ракете против града. Пих, банда једна обична и бездушна.. Направили су од нас најсиромашнију земљу у Европи а задужили су нас до бескраја. Распродали све што су могли. Уништили скоро све што нису успели да продају или украду. А они се баснословно обогатили, зар то треба и рећи?
Много зла су учинили али сам ипак срећан и поносан јер нису успели да окончају свој мрачни посао. Сва њихова охолост, антихришћанство, мржња према сопственом народу и политика да је важно да је само мени добро а баш ме брига за друге, је овом несрећом изгубила. Лоши су то људи. И зато тачка на њих. Заувек.
Ових дана је Србија устала. Она Србија која зна своју историју. Која се ње не стиди него се поноси. Она Србија која у себи има сећање на претке који су дали своје животе да ми данас будемо овде. Који су победили, онако мали и сиромашни, и Турско царство и Аустроугарску и Немачку империју. Који су поносни, чували и бранили државу од злочина НАТО фаланги, док су они други демонстрирали под њиховим заставама.
Они су, наши преци и неки храбри савременици, својом жртвом, показали пут а данашњи српски народ својом борбом, јединством и хришћанским саосећањем према својим сународницима показали шта значи да смо ми небески народ. Ово је небески народ, који помаже, који саосећа, који не оставља на цедилу рањеног борца на ратишту а камоли некога који је изгубио све у несрећи.
И мука ми је од оних који се са тиме спрдају. Који мисле да је најважније да се допаднемо Хрватима или некима тамо, да гледамо представу неке тамо Биљане Србљановић, да пијемо еспресо у кругу двојке и идемо на изложбе уметника који извргавају руглу часну српску историју, цркву, патријарха. Трују наш народ.
Поносан сам што сам Србин. Поносан сам што имам пријатеље који су Мађари, Румуни, Македонци који су поносни што су држављани Србије. Поносан сам јер оно зло које је довело до овога да смо сиромашни и које је покушало да нас натера да не волимо сами себе није успело.
Мука ми је оних којима све није добро. Који док се Србија бори против несреће хејтују по друштвеним мрежама, који спомињу злурадо Београд на води, који се спрдају када министри владе раде са грађанима на барикадама. Ваљда би требало да седе у фенси кафићима и да обећавају бољи живот поново се задужујући. Мука ми је када мрзе и Новака Ђоковића и Јелену и Ану и Дарка Миличића и свакога ко није Србљановић, Кандић, Бисерко, Карлеуша или неко ко се, с друге стране, понаша суштински као они док продају лажну, жутим уоквирену, „патриотску“ демагогију.
Али свима њима је ово сада најтеже, јер нису успели. Њима је сада сигурно мука што су то што су. Зло им је јер Србија није и неће никада бити како је они виде и желе. То им је и казна највећа.
Нема народа у свету који у својим народним песмама каже као мајка Јевросима краљевићу Марку: „Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу“. Поносан сам јер као што каже М. Меденица у свом тексту „ још увек се од своје деце опраштамо да спасавамо туђу – јер је свако дете наше“.
Поносан сам што припадам срском народу. Поносан сам што живим у Србији.
(Видовдан)
