Прочитај ми чланак
Косово и Метохија никада не могу бити ван Србије. Имамо довољно достојанства и довољно разлога да свим средствима чувамо и бранимо наше Косово, које је тренутно веома угрожено. Надам се да Србија и српска влада никада неће учинити ниједан гест који би водио одрицању од јужне покрајине. Српски народ то никада неће прихватити. Наша историја, култура и духовност нераскидиво везане за овај простор. Косовска земља је натопљена крвљу и сузама и ми немамо права да се ње одричемо.
Овако на Велики петак, дан страдања и смрти, али и очекивања Васкрсења и радости великог празника, у интервјуу за „Новости“ будућност КиМ сагледава патријарх српски Иринеј. У мислима и молитвама Његове светости и најтужнијег дана у години, био је српски народ који живи на искушењима у јужној покрајини, али и сви људи који страдају у сукобима од Украјине до Блиског истока.
Поглавар Спц поручује и да је српски народ одавно већ у Европи, коју поштујемо, али и да морамо да чувамо наше место у породици словенских народа. Патријарх наглашава да морамо да се окренемо себи и негујемо богато културно наслеђе које једино може да нам обезбеди достојно место међу другим народима.
* Више пута сте у својим беседама истицали да би Срби у пловидби ка будућности требало да „свој мали чамац привежу за велики руски брод“. Није ли то супротно државном курсу усмереном ка ЕУ?
– Српски народ и наша држава одавно имају своје место у Европи. Наша култура и историја део су европске цивилизације. Срби, наравно, припадају и великој словенској породици где је највећи руски народ. Немамо право, нити разлог, да се одричемо Русије. Са њом нас везују многи историјски догађаји и то не од јуче, већ још од доба Немањића. То је најбоље показао Свети Сава, када је напустивши очев дом изабрао руски манастир да се у њему замонаши. Наши односи од тада су постали још јачи и битнији. Да не говоримо шта је за нас учинила Русија у прошлости. Довољно ће бити само да се присетимо заслуга цара Николаја Романова за спасење српске војске у Првом светском рату. Ми поштујемо Европу, али она је нама донела и много зла. Са Русијом, хвала Богу, то није никада био случај. Зато не видим ниједан разлог зашто бисмо били против Русије.
* Помињано је да би у наставку разговора између Владе Србије и власти у Приштини требало да се разговара и о формалном статусу Српске цркве у покрајини. Постоји ли могућност добијања међународних гаранција за мисију и имовину СПЦ у покрајини?
– Надамо се да ће Србија да учини све што је могуће да би Цркви била враћена њена имовина на Косову и Метохији. Очекујемо да у томе добије и подршку Европе. То подразумева, наравно, и враћање свих осталих добара која су данас узурпирана од стране Албанаца, без обзира на то коме припадају. Реч је о неправди коју трпе Срби, али и сви остали народи који живе у покрајини. Српска црква на Косову имала је велике поседе и објекте, које су јој даровале владајуће лозе, као и сви који су сматрали да треба да је помогну. Сетимо се само Немањића и њихових задужбина. Комунистичка власт одузела је највећи део ових добара. Данас када је сишла са историјске сцене било би нормално да се то имање врати. Очекујем да и Брисел подржи враћање црквене имовине на КиМ.
* У домаћој јавности све чешће се најављује промена Устава Србије. Страхујете ли да би у средишту измена могла да буде преамбула и чланови који гарантују да је Косово и Метохија саставни део Србије?
– Не знам шта је циљ промене Устава, нити да ли ће се то догодити. Без обзира на то да ли се највиши правни акт мења и у ком обиму, Косово не би смело да се одваја од Србије. Уколико би се нешто тако догодило то би била вечита јабука раздора између нас и наших суседа, што никоме ништа добро не би донело. Српски народ никада се неће одрећи својих светиња – Дечана, Грачанице, Богородице Љевишке… У покрајини данас су Албанци у великој већини. Знамо како је дошло до српског напуштања покрајине. Нико није бежао од доброте и колача, већ од невоља и мука.
* Пада у очи да се током досадашњих разговора о будућности КиМ врло мало говорило о повратку најмање 200.000 Срба расељених из покрајине. Има ли уопште више тамо за њих места?
– То је заиста тешко рећи. Чињеница је да и они који су се вратили живе са муком и немају елементарну сигурност. Они су лишени и најосновнијег, а то је слобода кретања. Србија би морала да учини све у борби да нашем народу у покрајини омогући пристојан живот. Видимо да држава у последње време чини све да олакша живот оних који су остали да тамо живе. Србија, али и они који су учествовали у рушењу српских домова, требало би да покушају да их обнове и врате преостале Србе на њихова огњишта. Надам се да ће се они вратити својим домовима, имањима и гробљима. Она су, нажалост, највише угрожена, јер Албанци настоје да уклоне све трагове српског постојања. То се дешава пред светом, који то види и нажалост толерише.
* Ове године навршава се век од почетка Првог светског рата, што је прилика коју низ западних историчара није пропустио да одговорност за овај сукоб пребаци на Принципа, Младу Босну, па чак и српски народ у целини. Докле ћемо трпети притиске „суочавања са прошлошћу“, са којима се не срећу други народи и државе?
БИВШИ ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ БЕЗ ПОКАЈАЊА
* Бившем епископу рашко-призренском Артемију почетком године послали сте писмо којим сте га последњи пут позвали да се врати под окриље СПЦ. Верујете ли да ће вас послушати и заједно са својим следбеницима поново се вратити под окриље СПЦ?
– Бивши владика Артемије и његово понашање, нажалост, озбиљан су случај у нашој цркви. Његови поступци још од оних на Косову и Метохији, па до последњих, нису на свом месту. Било је више покушаја и разговора којим смо покушали да му укажемо на грешке. Нажалост, никада их није усвајио. Пуно је разлога због којих је Сабор СПЦ донео тешку одлуку да га разреши. Артемије добро зна шта је раскол у цркви, и нажалост – повео га је. Одбацио је све што смо му понудили и не верујем да је то учинио водећи се само својим мишљењем. Уколико настави да се понаша као и до сада, Црква ће морати да уради најтеже – да га екскомуницира. То ће бити трагедија за Цркву, али и за њега и све који га следе.
– Очигледно је да се врши ревизија историје, и то онако како то одговара ревизионистима. Јасна је чињеница да Срби нису проузроковали Први светски рат. Многи везују његов почетак и узроке за атентат у Сарајеву, иако историја и извори пак говоре да су се Аусторугорска и Немачка много пре тога времена спремале за рат. Од појединих објективних историчара нашег времена чујемо и да би рата било и да се атентат није догодио. Сасвим је јасно да Срби нису кривци за Велики рат и верујем да ће људи који се баве историјом имати храбрости да то јавно кажу како би свет то чуо.
* Важите за човека склоног дијалогу са представницима свих верских заједница. Да ли ће процес проглашења за светитеља кардинала Алојзија Степинца у Римокатоличкој цркви, који је пред окончањем, угрозити односе СПЦ и Ватикана?
– То је изузетно деликатно питање. Довољно знамо о Алојзију Степинцу, а на делу имамо покушај да се он прикаже у бољем светлу него што је де факто то био. Можда је то донекле и разумљиво, јер је он у своје време био значајна личност у Хрватској. Вероватно је да наши односи са Ватиканом неће бити угрожени његовом канонизацијом, али ће то бацити сенку на Римокатоличку цркву. Добро је познато какве су личности у прошлости проглашаване за светитеље. Сви другачији потези Цркву би чинили више политичком организацијом, а мање Христовом црквом, са наслеђем које је добила од својих оснивача светих апостола.
* СПЦ пуно је изгубила смрћу митрополита загребачко-љубљанског Јована, који је у најтеже време управљао овом епархијом. Какав курс очекујете да заузме архијереј који преузме бригу над православним верницима у овом делу Хрватске?
– Рад епископа зависи од његовог става, културе, погледа на свет и живот, али највише од става цркве којој припада. Ма ко дошао на место митрополита Јована, мора спроводити идеје, живот и односе СПЦ. Наша црква је увек била мирољубива, трудила се да успостави контакт и добре односе и са свим народима и верским заједницама. Тај принцип мора бити присутан и код будућег епископа који буде дошао у Митрополију загребачко-љубљанску. Неоспорно је да је блаженопочивши Јован са доста мудрости водио Митрополију у изузетно тешким временима.
* Тренутно је више епархија СПЦ без владика. У том кругу су и неке веома важне за српски народ, попут Митрополије загребачко-љубљанске, Жичке или Славонске. Да ли ће на предстојећем пролећном заседању Светог архијерејског сабора бити попуњени њихови тронови?
– Сигурно је да то бити једна од важних тачака на овогодишњем Светом архијерском сабору. Тачно је да је упражњено више изузетно важних епархија. Таква је на пример Жичка, која је једна од централних. На чело поједних, међутим, не могу доћи млади епископи без искуства. Ситуација у њима захтева искусније архијереје, који ће знати да са пуно бриге приступају решавању проблема.
* Дежурним критичарима цркве сметају средства која СПЦ, као и друге верске заједнице, добија из државног буџета. На удару дела јавности је и имовина која је враћена у реституцији, изградња храмова, као и чињеница да верске заједнице нису у пореском систему. Како одговарате на критике да је СПЦ привилегована у српском друштву?
– Заблуда је да изградња храмова има велики замах. Држави смо благодарни што и поред великих својих економских тешкоћа издваја део помоћи и за цркву. Када је у питању реституција, СПЦ је натраг добила око 40 одсто одузетог имања. Упркос труду, бројна су добра која никада неће бити потпуно враћена. Држави смо захвални што нам од недавно уплаћује минимум социјалног осигурања и што помаже црквену просвету. Али то добијају и све друге верске заједнице. Враћање одузете имовине значило би да Црква има своја средства и не би морала да зависи од државе. Једино тако бисмо могли да испуњавамо обавезе које имају и други правни субјекти. Засада то није случај. Привилегије које имамо заиста су скромне, због чега критике ове врсте сматрам неоправданима.
ТЕСЛИ ЈЕ МЕСТО КОД ХРАМА СВЕТОГ САВЕ
* Велику полемику и отпор у јавности изазвао је споразум између СПЦ, власти престонице и Владе о пресељењу посмртних остатака Николе Тесле. Да ли ће договорено бити спроведено или ће урна великог научника и даље бити у Музеју?
– Идеја о подизању споменика Николи Тесли недалеко од Храма Светог Саве није новог датума. О томе је још пре неколико година разговарано на Сабору, када је донета одлука да предложимо да се урна са његовим пепелом похрани у подножје његовог споменика. Врачарски плато сигурно је боље место за његову урну од онога где је тренутно. Храм подиже српски народ, а недалеко одатле су споменик Карађорђу и Народна бибилиотека. Сасвим је природно да се међу њима нађе и Никола Тесла. Он је био син свештеника, и изражавао је приврженост вери. Не стоје тврдње да је био атеиста, будиста или већ шта се друго помиње у јавности. Он је био хришћанин, можда не толико везан за цркву, али са вером свога народа, оца, цркве, у дубини душе. Надам да ће се страсти смирити, а споразум бити реализован.
* Наше друштво разара наркоманија, алкохолизам, много је абортуса, самоубистава. Може ли Црква да буде активнија у духовном оздрављењу нашег народа и који је пут до тога?
– Црква би морала да буде активнија по том питању. И летимичан поглед на штампу довољан је да видимо колико зла има у свету у разним својим облицима. Његове форме су изузетно бројне и оне озбиљно угрожавају егзистенцију нашег народа. Абортус је велико зло, као и дрога, алкохолизам, промовисање хомосексусалности… Тим проблемима требало би да се позабави читаво наше друштво, нарочито наша просвета и установе културе. Црква је међу њима сигурно најпозванија. Њој, међутим, треба створити услове да дела у том правцу. Увођење верске наставе од великог је значаја, јер је неопходно да се најмлађи нараштаји упознају са историјом, културом, својом вером и духовношћу. Зато би било врло добро, да веронаука буде уведена као обавезан предмет. Развијање љубави према животу некада је био посао породице, која је данас, нажалост, разбијена. Бракови су често у питању, а све више се промовише некаква слободна љубав и начин живота који није хришћански. Морамо да будемо свесни да ово зло није присутно од јуче. Потребно нам је зато планско наступање у духовном и моралном отрежњењу народа. Без снажног морала нема здравог народа, нити економије, привреде, политике…
* Предводили сте недавно делегацију СПЦ на припремном састанку за Свеправославни сабор који је заказан за 2016. у Цариграду. Шта ће бити на дневном реду овог историјског скупа?
– Теме овог Сабора одавно се припремају, и потпуно је јасно да ће се тицати проблема који су присутни у нашој цркви. А њих је доста. Међу главним темама биће питање јединства цркава. У православљу цркве су националне, с тим што су поделе само административне. Црква је у својој суштини једна и јединствена. Православни поглавари разматраће начине како да буде решено питање првенства. На дневном реду Сабора наћи ће се и питање дијаспоре. Овај термин данас је много шири и озбиљнији него што је то било у Византији. Цркве су присутне у целом свету, али је питање као решити однос између цркава и верника у Европи, Америци, Африци, Аустралији… Календар јесте важна тема, али не и прворазредна. Садашњи грегоријански календар је много прецизнији него онај стари, али ни он није савршен. Наша црква је понудила верзију календара, који је направио Милутин Миланковић. Он се сматра за један од најбољих и најпрецизнијих. Уколико буде говора о томе неће нужно бити избора између јулијанског и грегоријанског, већ ће бити разматрано који би начин рачунања времена био прихватљив за све.
* Христос је, по Светом писму, више пута понављао „Не бој се!“, истичући тиме да је вера човека јача од сваког страха и искушења. Има ли српски народ довољно вере да се не плаши своје будућности?
– Имамо доста разлога да се плашимо своје будућности, нарочито уколико буде настављено одвајање од Бога, вере, истине. Наш страх ће бити основан ако буду настављени тријумфи неправде у свету, гажења моралних и закона здравог разума. Ако тако заиста буде свет мора бити озбиљно забринут за своју будућност. Једино решење које нам може помоћи јесте да се вратимо пре свега Богу, вери и себи самима. Морамо да у центар свих центара поставимо човека. Требало би да знамо да је човек најсложеније биће и да читав свет служи човеку. И држава и политика у целини треба да развијају здрав и пун живот, где мржња неће бити највећа сила и снага, већ љубав према човеку, свету и својој природи. Ми хршћани прихватамо Јеванђеље као највећу истину и темељ нашег живота. Онда је јасно да су Христове речи: „Не бојте се ја победих свет“, тријумфалне. То значи да ће заиста Христос победити свако зло, мрак и неправду у овом свету.
