Прочитај ми чланак
Недељу дана у Славинаску: велика репортажа двојице репортера листа ЊУЈОРК ТАЈМСА – Проруски федералисти нису Руси, већином су локални ветерани, користе украјинско оружје и имају подршку народа.
Двојица репортера америчког листа Њујорк тајмса провели су недељу дана са федералистичким борцима у Славиански. У опсежној репортажи с терена откривају бројне детаље о самим борцима. Закључује се како анти – владини борци нису Руси и нису руски „мали зелени“ који су извели операцију на Криму, већ се ради о украјинским држављанима који се противе пучистичким властима у Кијеву.
Неки се слажу са идејом да источни део земље постане део Русије, други се противе таквој идеји те желе аутономију. Већина су војни ветерани, знатан део њих још из совјетске војске.
Репортажа ЊТ – а је добро одрађена, свакако се ради о много објективнијем приказу од њихове претходне „анализе“ у којој су непровјереним фотографијама са интернета покушали доказати да се руске специјалне снаге налазе на истоку Украјине.
Ова репортажа, коју потписују C. J. Chivers и Noah Sneider, не бави се политиком и форсирањем закључка те као таква читаоцу представља кључне информације, а закључак се може лако донети.
Преносимо вам репортажу у целости.
ЊУЈОРК ТАЈМС: “ Иза маски у Украјини, многа лица побуне „
„Побуњенички командант испред затвореног дућана простире топографску карту док украјински војни хеликоптер лети изнад оближњег брда. Украјинске трупе су управо заузеле позиције уз реку, око једну миљу одавде. Командант посматра како би могли напредовати.
Издао је заповест с ауторитетом човека који је видео већ бројне битке. „Крените доле до моста и распоредите снајперисте“, рекао је командант, који је дао само своје прво име, Јуриј, бившем украјинском падобранцу који је потрчао.
Јуриј заповеда 12 – ом Групом, делом самопроглашене Народне Милиције Народне Републике Доњецк, претходно непознате и често маскиране побуњеничке снаге која од раног април заузима владине зграде на истоку те је, све до ове суботе, држала заробљене европске војне посматраче оптуживши их да су НАТО шпијуни.
Он је једно од лица иза мистериозне парамилитарне снаге која је преузела контролу. Но, чак и када не носи маску, знатан део његових циљева, мотивација и веза и даље је слабо познат, што додатно показује зашто је експанзија овог конфликта тако комплексна.
Јуриј, који изгледа као да је у средњим 50 – има, је у многочему обичан источни Украјинац своје генерације. Војни ветеран, преживео је колапс Совјетског Савеза те покренуо малу грађевинску компанију у Дружковки, око 15 миља јужно одавде.
Но, његова побуњеничка поза има одређене корене: он је такође бивши совјетски командант специјалних снага који је служио у Авганистану, то је позадина која га може учинити и аутентичним локалним борцем и могућим посредником Кремља.
У овом рату, који је замагљен надметањем тврдњи са обе стране, прва трајна мистерија је идентитет и припадност ових наоружаних људи, који су довели конфронтацију између Русије и Запада у ову последњу горку фазу.
Москва каже како су ови људи Украјинци те како нису део руских оружаних снага, као што су тзв. мали зелени били на Криму.
Западни званичници и украјинске власти тврде како Руси воде, организују и опремају ове борце.
Дубљи поглед на 12. Групу – за време више од недељу дана посете контролним тачкама, разговора с њиховим борцима и посматрања њих у акцији против напредовања украјинске војске у петак – показује како нити једна тврдња не открива целу причу.
Изгледа како побуњеници 12. Групе јесу Украјинци, али, као и многи у региону, имају дубоке везе и афинитете према Русији. Они су ветерани совјетске, украјинске или руске војске, а неки имају породице са друге стране границе. Ту имамо разне идентитете и оданости.
Слику додатно компликује чињеница, мада борци имају страствено неповерење према украјинским властима и западним силама које их подржавају, да се они међусобно не могу сложити који би на крају требало бити њихови циљеви. Препиру се око тога треба ли Украјина расподељује власт путем веће федерализације или би регија требала бити анексирана од стране Русије, а имају и другачије ставове по питању која би страна требала имати право на Кијев, главни град, па чак и у погледу тога где би границе подељене Украјине требале бити.
Упркос чињеници да се руска тробојница вијори с места од куда заповеда својим трупама, Јуриј има подвојене осећаје по питање потенцијалне руске анексије.
Истиче како је учествовао у преузимању контроле над зградом украјинских обавештајних служби у Доњецку 7-ог април те је водио заузимање полицијске станице у истом граду пет дана касније, две операције које су помогле побуњеницима учврстити контролу у Доњецку. Видео снимке и фотографије другог напада потврђују његову причу.
Кроз целу недељу, док су се украјински војници у неким данима приближавали, он се смејао на изјаве званичника из Кијева и са Запада да је његова операција управљана од стране руске војне обавештајне службе.
„Нема ту руских господара. Немамо Московљана овде. Имам доста искуства са њима“, рекао је. То искуство, истиче он и његови борци, укључује четири године командовања мањом совјетском јединицом у Кандахару, Авганистану, 80 – их година.
119 бораца за које тврди да их води, изгледају како варирају у годинама од 20 – их до 50 – их, сви говоре о ранијој служби у совјетској или украјинској пешадији, десантним тимовима, специјалним снагама или ваздушно – одбрамбеним јединцима.
Један од њих, Костја, служио је у пост – совјетској руској војсци, где је био падобранац. Но, и он има украјинско држављанство, за које тврди да је добио пре две године након што се преселио у регију Доњецк 1997. како би живео ближе мајци.
Двојица других истичу како нису са истока Украјине, један је из Одесе, на југу, други из Дњипропетровску, у центру земље.
Тренутачно, 12. Група чини део фронта у Славиански, где њихови борци стоје на барикадама и суочавају се са украјинском војском, с којом су се сукобили неколико пута до сада.
За време патроле градом, која траје стално, носе маске.
Показују дисциплину, укључујући ротациони надзор контролних тачака, често чисте своје оружје те не конзумирају алкохол. Истичу како имају широку мрежу доушника који им јављају унапред када треба почети акција украјинске војске. Сви од реда с гађањем говоре о актуелној влади у Кијеву, која је дошла на власт након што је протјеран председник Јанукович у фебруару.
Одбацују сваку критику да је њихово заузимање владиних зграда било погрешно. Истичу како су прозападни демонстранти у Кијеву држали владине зграде и главни градски трг Маидан још од прошле јесени.
„Зашто је Америка подржала те потезе, али се противи нашима?“, Рекао је Максим, млади бивши падобранац који је организовао Јурија снајперисте на мосту. „То су контрадикције Запада“.
Максим, као и многи други, говори о несломљивој културалној, економској и вјерској вези са Русијом, а његов идеал је уједињени славенски свет, за који тврди да му се прети споља.
Претње, истичу борци, су постале очигледне када су власти у Кијеву покушале укинути руски језик као службени језик у источној Украјини. На тај предлог је привремени председник уложио вето, но за ове борце та епизода је знак службеног културалног напада.
„То је била прекретница“, рекао је Максим док намешта нож на својој униформи.
Неколико бораца одмахује на идеју да их плаћа Русија, олигарси или неко други. „Ово није посао“, рекао је један од бораца, Дмитриј. „Ово је служба“.
Надаље, да им руске обавештајне службе заиста помажу, истичу, онда би имали новије оружје, а не застарело оружје које је видљиво на контролним тачкама и сачувано у њиховим базама где спавају. За време борби у петак, двојица њихових бораца носила су ловачке пушке, а најтеже видљиво оружје био је један минобацач.
Већина њиховог наоружања идентична је оружју које користе украјински војници и специјалне снаге украјинског министарства унутрашњих послова. Ту су 9 – милиметарски пиштољи Макаров, Калашњиков јуришне пушке, неколико Драгунов снајпера, РПК лаке митраљезе, преносиве антитенковске ракете, укључујући неке на којима је одштампана година производње – 1980- еи 1990- е ране.
Знатан део оружја показује да је већ дуго у употреби. Један РПГ – 7 изгледа нов. Борци истичу како је купљен од украјинских војника за 2,000 УСД, заједно са 12 високо – експлозивних пројектила.
Припадници милиције истичу како је њихово оружје отето у полицијским зградама, набављено у колони заузетих украјинских војних возила, или купљено од стране корумпираних украјинских војника.
Нема јасне руске повезнице у арсеналу 12. Групе, али није могуће потврдити побуњеничке описе њихових извора новца и опреме. Но, постоје индикатори локалне подршке.
Једно поподне, становници су градили барикаде и бункер покрај моста преко канала на западу града. У бази 12. Групе, дому Тање и њеног супруга Лева, становници долазе донирати храну.
“ За оне из Кијева, ми смо сепаратисти и терористи, али за људе овде ми смо бранитељи „, рекао је Јуриј.
Тања (60), која је понудила хранити побуњенике након што им се и њен син придружио прошлог месеца, постала је куварица ове групе. Столове држи иза куће заједно са храном. Борце стално тера да једу више када оставе тањире полупразне.
Гаража овог брачног пара постала је касарна, шупа је сада складиште оружја. Камуфлажне униформе се суше на штрику које је разапет између 2 трешње.
Побуњеници тврде како имају већином добре односе са локалном полицијом, која је учинила јако мало да их спречи. Многи полицајци и даље патролирају побуњенички териториј, прихватају ауторитет милиције те се баве управљањем саобраћаја и истраживањем несрећа.
Док припадници милиције и њихови присталице настоје управљати ситуацијом, питање Украјине и даље је нешто око чега се споре ови људи под маскама.
Неки у 12 – ој Групи се надају како би источне провинције могле успоставити аутономију унутар федерализирана Украјине. Други говоре о подјели нације на двије, где би знатан део припао Русији.
Упитан треба ли Украјина остати једна нација, Сергеј, ветеран совјетске противваздушне службе, одговора:
„Може, зашто не? „.
„Не, не, не“, убацује се Дмитриј, млађи борац. „Каква би то уопште била уједињена Украјина?“
Један други борац, Алексеј, се слаже. „У западној Украјини они су показали своје право лице: нацисти и фашисти. Разбили су споменике Лењину, напали су нашу историју. Живети заједно у истој земљи са њима једноставно нема смисла“.
Тада су на ред дошли детаљи, о томе где би нова граница требала бити, те која био страна требала задржати Кијев.
„Нека Кијев остане на западу“, рекао је Сања, велики мушкарац обријане главе који је носио Драгунов снајперску пушку. „Кијев није проблем“.
„Не, све до Кијева!“, Рекао је Дмитриј.
Алексеј је пак предложио да граница буде Дњепра, река која протиче кроз Кијев. „Добро, онда уз Дњепра“, сложио се Дмитриј. „Лева обала је њихова, десна је наша“.
Без обзира како ће територија на крају да изгледа, рекао је касније Јуриј, украјинска привремена влада мора допустити гласање или се мора суочити с грађанским ратом.
„Или море крви и лешева, или референдум. Трећег пута нема“, рекао је.“
(nytimes.com, Адванце, Србин.инфо)
