Требају ли нам нове законске одредбе да бисмо преживели бахатост и саобраћајну некултуру на нашим путевима. Најсочније увреде, претње и “размену” сирена, често је немогуће избећи и на кратким релацијама.

Сељачино, ко је теби дао дозволу – вероватно је једна од најчешће коришћених реченица на нашим улицама и друмовима. Волан је многима постао права ноћна мора, јер је готово немогуће избећи – псовке, сирене, претње, па и потезања пиштоља… чак и на кратким релацијама.

Колико смо за воланом постали бахати, најбоље показују све чешћи физички обрачуни у намери да се истера “саобраћајна правда”. Не либе се возачи ни да убију комшију због паркинг места (што се десило у Новом Пазару), да запуцају (случај у београдском Булевару деспота Стефана), али и да наговарају невољника да скочи са Бранковог моста, да би се рашчистио пролаз за аутомобиле!

Какви су Срби возачи? Психотерапеут Зоран Миливојевић истиче да неки народ може најбоље да се упозна ако се погледа његово понашање у саобраћају.

– У Србији се глорификује подела на “сналажљиве” возаче, који заобилазе правила и “глупе”, који се прописа придржавају. И тако добијамо ситуацију, у којој мањина терорише већину. Тада и нормални возачима као одбрамбени механизам почињу да се уз прекршаје и псовке понашају као себични, јер је то наводно део уобичајене саобраћајне културе у Србији.

Такође, људи су све агресивнији, притиснути великим бројем проблема, па се често дешава да “прасну” у гужви, за коју је неопходна и ментална припрема – каже Миливојевић.

Нема сумње да је наша култура за воланом сасвим другачија од оне у развијеним земљама Европе. Ко год је возио у иностранству, могао је да се увери да је количина сирена, амблендовања, псовки и “лепљења на браник” возилу испред, много мања од уобичајених доживљаја на српским путевима.

– То је тачно, али верујте да би и западњаци били нервозни за воланом да су као ми прошли кроз ратове, санкције, хиперинфалцију и сиромаштво. С друге стране, нас “краси” посебна врста себичности, па тако многима није проблем да блокарију читав саобраћај да би испунили неке своје потребе – објашњава Дамир Окановић, директор Комитета за безбедност саобраћаја.

Најава да ће се непристојно понашање окарактерисати као насилничка вожња, за коју су по Закону о безбедности у саобраћају одређене папрене казне, по мишљењу нашег саговорника не би спречило немиле сцене на улицама и путевима.

– Постоје два проблема. Рецимо, неко ме је преко пуне линије “исекао” и онако успут ми поменуо ужу фамилију. Требало би да окренем 192 и пријавим га полицији.

И ту настаје први проблем, јер немамо довољан број мобилних полицијских патрола и пресретача, које би могле да реагују и санкционишу такве возаче.

Нажалост, систем рада наше полиције се састоји у томе да се позиционирају на одређене локације и лове прекршаје – каже Окановић. Други проблем настаје ако неким чудом полиција и реагује.

– Поставља се питање како да докажем на суду да сам у праву? Све би се свело на моју реч против његове. Људи су почели да уграђују камере у возила, али ни оне нису гарант правде.

И зато долазимо у ситуацију да обичан грађанин који не може да добије заштиту од система, почне да истерује своју правду на путевима, што само ствара додатне проблеме.

Ви имате једну ТВ емисију, где милиони људи виде како одређена популарна личност пролази неколико пута узастопно кроз црвено светло и тужилаштво на то не реагује.

Зато не би требало да се чудимо што нам улице личе на Дивљи запад – истиче Окановић.

(Новости)

Ознаке: вожња и разговор са мобилним, вожња по београдским улицама, Зоран Миливојевић, псовка у вожњи, саобраћајна некултура