Прочитај ми чланакСрпска политика балансирања између Запада и Русије настављена је непромењеним темпом чак и после упозорења са Запада да то тако не иде, пише "Дојче веле".
Међународни стручњаци са којима је разговарао ДW не очекују скоре промене.
Најава састанка Владимира Путина и Александра Вучића у Москви није била превише одређена: причаће се о „развоју руско-српског стратешког партнерства“. Вучић је рекао да очекује добре вести, али и да нико не би радо „био у његовој кожи“. Српски медији фокусирали су се на бизнис и набавку оружја, додаје се у тексту ДW.
Но посета показује и да Србија одбија да одабере страну током тензија између Москве и Запада које не јењавају, напротив. Током посете Београду у октобру је амерички дипломата Брајан Хојт Ји упозорио Србију да је тешко седети на две тако размакнуте столице.
Прича о „две столице“ је била „политика практично сваке владе у Србији“, каже Димитар Бечев, сарадник Атлантског савета и аутор књиге „Ривалска моћ: Русија у југоисточној Европи“.
Напослетку, улог за Србију није само традиционално добар однос са православном мајком. Европска унија је, додуше, далеко највећи трговински партнер и у Србији је уложила седам пута више од Русије од 2010. године. Али у време док се ломи траса будућег гасовода Турски ток, Србија, потпуно зависна од руских енергената, тешко себи може да приушти бирање једне столице.
Осетљиво питање НАТО
Премда се у последње време, након набавке половних мигова из Русије, говори о куповини руских противваздушних система и војних хеликоптера, Србија је и на војном плану до сада успевала да игра на две стране. Тако је ове године одржала две војне вежбе са Русијом, али чак 13 са НАТО или чланицама те Алијансе, а седам са америчким трупама.
Балансирање на жици између Запада и Истока посебно је важно на том плану. Димитар Бечев у разговору за ДW подсећа да Срби никако нису заборавили бомбардовање СР Југославије.
„Многи Срби се осећају жртвама дешавања деведесетих, а Русија се види као сила која може да исправи те неправде“, наводи он. Ипак, Бечев наглашава да је „српско друштво много више западно оријентисано. Руска мека моћ није тако присутна као у деловима бившег Совјетског савеза.“
Јелена Гускова са Института за балканске студије московске Академије наука иде и корак даље. Она тврди да је сарадња са руском војском „гарант сигурности“ за многе Србе који су „унезверени“ због сарадње њихове власти са НАТО. „Бомбардовали су их не тако давно, а сада нуде сарадњу“, каже Гускова за ДW.
Ко притиска Србију?
Оба саговорника као потенцијалну нагазну мину у српској политици две столице истичу руско-српски Хуманитарни центар у Нишу. На Западу и сама позиција тог центра буди сумњу – релативно близу Косова, где је америчка војна база Бондстил, те границе са Бугарском, која је чланица НАТО. У последњих годину дана приметан је пораст притиска Москве да особље Хуманитарног центра добије дипломатски статус.
Бечев каже да ово питање може бити повод Русији да „замути воду“. За тако нешто, сматра овај политиколог, Русија у Србији има потенцијала. „А тада би могло постати веома тешко за Србију да одржи традиционалну позицију балансирања између Истока и Запада“, додаје Бечев.
Са друге стране, уколико Москва настави да оставља простора Вучићу за маневре, стратегија две столице би могла да се настави у наредним годинама. „Ако је одржива сада када су односи веома поларизовани, онда ће вероватно бити одржива и у временима када се побољшају односи Запада и Русије“, додаје Бечев.
Гускова пак сматра да једино Запад, а не Русија, притискају Србију да дефинитивно одабере страну.
„Ове године већ смо чули јасне сигнале западних политичара да Србија мора да се одлучи“, подсећа она.
Димитар Бечев сматра да позиција усред геополитичког надвлачења конопца одговара Вучићевој власти: „Све док је Србија поприште између НАТО – или Запада – и Русије, западне владе ће бити попустљиве према Вучићу. Неће постављати незгодна питања.“
Зато, сматра он, Србија ће одлагати избор столице колико год може и завршава енглеском фразом која се најбоље може превести овако: Београд хоће и јаре и паре.
