Србија не може бити оптимиста у блиској будућности око статуса у ЕУ, не само због Косова и Метохије, већ и због њене укупне позиције на Балкану и у односима снага САД-ЕУ и Руске федерације. ЕУ преко Немачке „удара темпо“ условљавања Србије без обзира што је њен најзначајнији економски партнер. Немачка у последних сто година има стратешке геополитичке интересе на Балкану.

Њен највећи камен спотицања био је и остао положај Србије. Да подсетимо, тако је било и 1914. године,1941. године,1991. године, али и око признања Косова и власти у Приштини 2008. године. У последње време је присутна потреба да се Србија уцењује на путу ка ЕУ. Немачка је била стратешки партнер Србије 1914. године, па је Србија ратовала са моћном Немачком царевином и Аустроугарском монархијом. Србија, односно, краљевина Југославије је поново активрала јак економски однос с Немачком после убиства краља Александра 1934. године на челу са тадашњим премијером Краљевине Југославије и германофилом др Миланом Стојадиновићем.

Немачка није желела да Југославија јача у склопу „Мале атанте“ (Југославија, Румунија, Чехословачка), па је то био повод за перфидно економско окупирање Југославије и јачање сепаратизма који је довео до окупације и њеног распада. После Другог светског рата, у време владавине социјалдемократе Вили Бранта, Брозова Југославија је ојачала посебне везе с Немачком. Таквим односима посебно је допринео велики број „гастарбајтера“. Немачко уједињење новембра 1989. године отворило је пут њеног јачања у Европи и доминације у ЕЗ (касније ЕУ), уз распад Југославије, СССР-а и Чехословачке. Немачка се ујединила, а СССР као победник у Другом светском рату се распао. Исту судбину је доживела и Југославија. Немачка је у периоду 1990-2000. године била изузетно антисрпски расположена. Још тада је имала јак утицај на албански сепаратистички покрет који је припреман за рат и тероризам на Косову и Метохији, уз помоћ тајне службе БНД и немачких политичара и медија.

Немачка је признала Косово из више разлога. Први је схватање да Србија треба да буде у преткумановском периоду без Косова, што би значило поништавање тековина Првог балканског рата. Други разлог су стратешки економски утицаји Немачке на Косову кроз природна и рудна богатства .Трећи разлог је перфидна подршка Немачке стварању државе Косова која би могла у блиској будућности да се „стопи“ са Албанијом. Држава Косово је Немачки интерес, јер на тај начин слаби Србију и геостратешки гледано држи цео Балкан под контролом.

Сви ти Немачки интереси су под утицајем САД и НАТО политике на Балкану. Немачка је од Берлинског конгреса 1878. године имала план за Југоисток. Условно речено, у Немачкој „демократски живот“ може бити разнолик, али њен програм према Балкану и Србији је утемељен још у време Бизмарка и кајзера Вилхелма II. Немачка стратегија на Балкану је перфидна обнова Аусторугарске монархије под Немачким утицајем. Косово и Албанија су део те пројекције који се огледа у контроли Балкана и редуковању политичке и економске моћи Србије.

Немачка ће бити стратешки економски партнер Србије из сопствених интереса. Тренутни притисци на Србију да се одрекне сама себе у делу својих националних интереса за имагинарни статус у ЕУ је више од понижења. Остатак ЕУ, пре свега, Француска мисли да би изолација Србије из породице ЕУ била погрешна због све присутнијег јачања утицаја Руске федерације и Кине на Балкану, што би могло отворити питање нове расподеле интереса на геополитичкој „шаховској табли“ Европе.

(magacin.org)

Ознаке: геополитика, ЕУ, Немачка, Србија