Прочитај ми чланакБорна је склопио савез са франачком државом и са својом војском послат да угуши устанак Људевита Посавског. Способни кнез Борна убрзо постаје господар у приморској Хрватској - откривају записи немачког хроничара из 9. века Ајнхарда.
Године 818, пре избијања устанка, он је код Ајнхарда записан само као кнез Гудушчана и Тимочана (дуx Гудусцанорум ет Тимоцианорум).
Већ идуће године, кад је водио на Купи велику битку с Људевитом, био је већ “дуx Далматиæ”.
У трећој години устанка (821.) Борна постаје “дуx Далматиæ атqуе Либурниæ”, дакле кнез целе далматинско-хрватске области.
Недавним одустајањем Немачке од германско-нордијске историјске школе, на основу које се пишу наши уџбеници историје дуже од једног века, отвара се простор разним манипулацијама и прекрајању историје.
Ово деценијама већ раде поједине државе, што може имати далекосежне последице на “балканско буре барута”.
Константин ВИИ Порфирогенит, византијски владар (913-959), чија је владавина са политичког аспекта безначајна, наводно је аутор списа ”О управлјању државом” (Де администрандо империо) у којем је описао и многе народе са којима је византијско царство долазило у додир.
Порфирогенит је једини извор тврдње о доселјавању Срба и Хрвата на Балканско полуострво у ВИИ веку. Порфирогенита су се слепо држали и Ватикан и представници германско-нордијске историјске школе.
На нашим просторима Порфирогенит је млако оспораван, највише због чињенице да је у X веку описивао догађаје из ВИ и ВИИ века.
Падом западне историјске школе, проучавањем српских историјских књига пре Берлинског конгреса, анализом најновијих научних открића на нашим просторима у подунавлју и деталјном обрадом дела античких историчара, српски историчари могу напокон поставити темелје праве српске историје.
Ово је прича о Борни, кнезу тимочко-кучевском који се сматра оснивачем Хрватске државе.
Најстарију вест о Борни налазимо код Ајнхарда, познатог летописца на франачком двору.
Године 818, бележећи како су два словенска посланства ступила пред цара Лудовика жалећи се на Бугаре, он у наставку износи да су то били “легати Абодриторум ац Борнæ, дуцис Гудусцанорум ет Тимоцианорум, qуи нупер а Булгарорум социетате десциверант ет ад нострос финес се цонтулерант” (посланици Браничеваца и Борне, кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно из заједнице с Бугарима отпали и у наше крајеве прешли).
Борна, Тимочанин, био је заједнички кнез Гудушчанаца и Тимочана. Гудушчанци су српско племе тада настањено у долини Пека.
Име су добили по античком граду Гудусцум, данашње Кучево, чији се слабо истражени остаци налазе недалеко од данашње варошице Кучева, на супротној страни Пека, при ушћу речице Кучајне.
Темелји грађевина овог града, зидани од опеке и камена, протежу се дуж Пека дужином од 4 километра. Дакле, племе Гудушчанаца географски се налазило између Браничеваца и Тимочана.
Борна је склопио савез са франачком државом и са својом војском послат да угуши устанак Људевита Посавског.
Способни кнез Борна убрзо постаје господар у приморској Хрватској. Године 818, пре избијања устанка, он је код Ајнхарда записан само као кнез Гудушчана и Тимочана (дуx Гудусцанорум ет Тимоцианорум).
Већ идуће године, кад је водио на Купи велику битку с Људевитом, био је већ “дуx Далматиæ”. У трећој години устанка (821.) Борна постаје “дуx Далматиæ атqуе Либурниæ”, дакле кнез целе далматинско-хрватске области.
Из градације ових титула, може се извући заклјучак: да су Франци Борни, као награду и помоћ, давали све већу власт, на све већој територији, док му најзад нису дали и кнежевски положај.
Борна је умро 821. године, а за његовог наследника поставлјен је његов синовац Владислав. “Интереа Борна, дуx Далматиæ атqуе Либурниæ, дефунцтус ест, ет петенте популо атqуе императоре цонсентиенте, непос иллиус номине Ладасцлавус суццессор еи цонститутус ест” (У међувремену умро је Борна, кнез Далмације и Либурније, и по желји народа, као и сагласношћу цара, његов синовац по имену Владислав поставлјен је за његовог наследника).
После слома устанка 822. године, Људевит је напустио свој главни град Сисак и пребегао Србима. Не зна се где је тачно Људевит побегао, али се зна да је 923. године побегао код Борниног ујака Људемисла у Далмацију. Људемисл је и сам имао титулу кнеза. Крајем 923. године Људемисл је погубио Људевита.
Људевит Посавски устанком је покушао да створи заједничку државу Јужних Словена. Таква држава створена је 1100 година касније. У њу је Србија ушла као победник у Великом рату, плаћену огромним жртвама, а изашла са границама из 1912. године.
