Прочитај ми чланакДелује као да се нешто формира и кристалише, али још увек не видимо шта тачно.
Да ли је свет скренуо с ума? То питање се ових дана многима врзма по глави. Делује као да је свет искочио из колосека, да се пред нашим очима истовремено одвија неколико криза, а да је удаљени свет међународне политике на путу да постане опасно персонализован. Како да се поставимо према чињеници да живимо у ери коју изгледа више нисмо способни ни да разумемо?
„Уморан сам од живота у занимљивим временима“, написао је један корисник Твитера пре неколико дана. Његове речи су ретвитоване више од хиљаду пута. Свакодневно се људи на друштвеним мрежама питају: „Шта није у реду са 2016; кад ће се све завршити; шта нас тек очекује?“
Ове године су се међународни политички догађаји преклопили на узнемирујући начин. Делује као да се нешто формира и кристалише, али још увек не видимо шта тачно. Сваки нови догађај нас погоди за нијансу брже од претходног. Можда је почело са Арапским пролећем 2011, али се наставило са ратовима у Либији и Сирији, што је додатно погоршано украјинско-руским конфликтом и последњим терористичким нападима. Сведочимо дестабилизацији света какав познајемо од 1989. године.
Кад су пре недељу дана наши телефони почели да вибрирају због вести у вези са пучем у Турској, још увек смо били у стању шока због терористичког напада у Ници. Сваки шок брзо спласне због оног који уследи. У недељу је сиријски избеглица активирао бомбу ван ограде концерта на отвореном у Ансбаху (Немачка). Прошлог петка 18-годишњи студент убио је деветоро људи у Минхену, од којих су највећи број били тинејџери. А само неколико дана пре тога, 17-годишњи тражилац азила из Вирцбурга секиром је насрнуо на групу кинеских туриста.
Прошло је тек месец дана откад је већина британских гласача одлучила да напусти Европску унију. САД потресају расни немири, догодили су се масакр у Орланду и јачање републиканског председничког кандидата Доналда Трампа.
ЗАШТО ЈЕ 2016. НАЈГОРА ГОДИНА?
Узевши све то у обзир, 2016. је заиста најгора година још од 2015, године велике избегличке кризе. А 2015. је била најгора година од 2014, године рата у Украјини.
Живимо у ери шокова и криза, који могу постати трауматични због убрзаног догађања и густе концентрације, будући да још увек није јасно да ли се ради о тренутном трењу или почетку тренда којем се не назире крај. Наравно, сам број конфликата остао је непромењен у протеклим годинама. Али постоји много индиција да смо ушли у ново доба глобалне нестабиности. Највеће геополитичке приче нашег времена су дестабилизација Блиског истока, европски безбедносни поредак и Европска унија.
Поред тога, дошло је до друштвених промена у многим западним земљама: грађани су бесни на елите јер сматрају да су жртве глобализације, уговора о слободној трговини и миграција. Тај бес је омогућио одређеним политичким покретима да у року само неколико година са маргине доспеју у политички мејнстрим: Доналд Трамп, покрет за Брегзит, Национални Фронт и Алтернатива за Немачку (AfD). Класична линија поделе све више нестаје јер борбу између политичке левице и деснице замењује борба између изолациониста и интернационалиста.
С времена на време у међунардоној политици дођу фазе у којима у само неколико недеља стане више догађаја него у деценије. Да ли 2014. и 2016. година спадају у ту категорију? Нису упоредиве са најдраматичнијим фазама прошлог века, у којем су вођена два светска рата. Нису ни као 1989, кад је дошло до окончања Хладног рата и преуређења светског поретка. Такође, није најјасније да ли ће се ова година завршити у истом хаотичном насиљу у каквом је почела.
Али веома је изгледно да ће глобална несигурност постати нови status quo. Стари стабилнији свет из 90-тих неће се вратити. Морамо прихватити чињеницу да живимо у тешким временима. Много ствари доведено је у питање: баланс моћи између САД и Кине, будућност ЕУ, источно крило НАТО, глобални економски поредак, веза између модерности и политичког ислама (да и не помињемо демократију и људска права на Западу).
Пронаћи нит која све ово повезује у једну целину је тешко. Постоје јасне везе, али и каузални и случајни ефекти, па стога често зависимо од нагађања. Да ли је лакоћа са којом нападачи убијају на Западу повезана са ужасавајућим сликама које пристижу из Сирије?
Да ли војни званичници, попут оних у Турској, сматрају да је лакше извести државни удар у ситуацији у којој је земља окружена насилним конфликтима а регион потонуо у хаос? И да ли је Ердоган преписао тактику од Путина кад је суспендовао Европску конвенцију о људским правима? Нестабилност рађа нестабилност – то је нешто што сад већ гледамо на дневној бази.
КАДА ЈЕ СВЕ ПОЧЕЛО?
Тешко је рећи када је свет почео да се дестабилизује. Непотребно је понављати да 1989. није донела крај историје, како је тада предвиђао политиколог Франсис Фукујама. Крај Хладног рата значио је крај ривалства између две суперсиле, које је одржавало остатак света у леденој неизвесности. Након кратке фазе самосталне америчке доминације и релативног мира из 90-тих, историја је још једном дигла главу 11. септембра и током Ирачког рата, из којег је произашао велики део оног што се данас догађа у свету.
Ирачки рат имао је две последице. довео је до распада ирачке државе и пораста тероризма у региону, будући да је самопрозвана Исламска држава настала на рушевинама Садамове тиранске владавине. Рат Џорџа В. Буша показао је пренапрегнутост америчке војне моћи и довео до стварања нове изолационистичке америчке спољне политике.
Барак Обама је почео са повлачењем америчких снага са Блиског истока и из Европе. Хтео је да се усредсреди на Пацифик, где је Кина враћала своју историјску сферу утицаја. Он је настојао да остави интервенционизам иза себе, одбијајући да изврши инвазију на Сирију и поред признања да се ситуација у региону отргла контроли.
Кад ни САД, ни Европљани, ни било која друга велика сила не желе да очувају поредак, тад се формира геополитички вакум – и то је оно са чим се сада суочавамо. До сада Кина није била заинтересована да војним путем преузме већу глобалну улогу. Ако Доналд Трамп постане председник, Америка ће се још више повући из света. То ће бити крај НАТО каквог познајемо. Сценарио у којем Европљани попуњавају празнину која остаје иза САД није вероватан због њихових сопствених слабости. Западна спољна политика данас делује импотентно.
Други разлог геополитичких трзавица на Блиском истоку је Арапско пролеће. Јавило се као последица незадовољства економским стањем у арапским земљама, додатно погоршаним убрзаним демографским растом. Разјарени млади људи збацили су са власти своје онемоћале постколонијалне владаре. Али уместо демократије и просперитета, у многим градовима уследили су хаос и секташки сукоби, чиме је дестабилизован цели регион.
Срушиле су се старе државне структуре у Сирији, Либији и Ираку. Распале су се и границе, које су некад исцртали колонијални владари. Неки политиколози су, с обзиром на немире који су захватили цео регион, повукли паралелу са Тридесетогодишњим ратом. До сада се дестабилизација Блиског истока пренела и на Турску, где су старе државне структуре доведене у питање. Земља је на ивици грађанског рата и – због сукоба политичког ислама и секуларне традиције – прети јој цепање. Што се више Турска буде дистанцирала од Европе, то ће Европа јаче осећати последице немира у региону, јер ће тако континент изгубити важну тампон-зону између Истока и Запада.
ЗАШТО СЕ ЗАПАД ОСЕЋА НЕСИГУРНО?
Геополитичка врења не би имала исти ефекат на нас да се Запад и пре њих није осећао несигурно. Шок нас је погодио тако жестоко јер више немамо самопоуздања. Спољна нестабилност само је додатно учврстила ону унутрашњу.
Тероризам прети нашим свакодневним животима, а националистички популизам прети нашој политичкој култури. Од финансијске кризе из 2007. у ваздуху виси питање да ли је капитализам и даље функционалан. Многе европске земље суочене су са ниским растом, високом незапосленошћу и растућом неједнакошћу.
Појавила се нова класа бесних грађана, гласачи који се осећају напуштено, угрожено и изостављено из система политичког одлучивања. Криза иде наруку националистичким популистима. Они симпатишу Путинов ауторитаризам, распирују пламен антимуслиманске реторике и сањају о уништењу ЕУ. Они се против Запада боре изнутра.
Још један забрињавајући тренд на Западу је тенденција да се верује у све врсте теорија завере које су кружиле Фејсбуком и Твитером у неким земљама након Арапаског пролећа, затровавши тамошњу атмосферу. Чак и у Европи неки грађани су потпуно изгубили уверење у постојање реалности базиране на провереним чињеницама. Кредибилитет класичних медија и политичара доводи се у сумњу, а преферирају се трачеви и отворене лажи.
На почетку Арапског пролећа водила се дебата о томе да ли би уопште дошло до устанака у Тунису, Египту и Сирији да није било Фејсбука и Твитера. До њих би највероватније дошло у сваком случају, али демонстранти не би били у могућности да се једнако брзо мобилишу као што су успели уз помоћ интернета.
Исто вреди и данас. Друштвене мреже су нам приближиле свет више него икада пре и помогле нам да га разумемо. Али оне у исто време интензивирају и шире нови и трајни осећај несигурности. Оне проносе реч сваког појединачног шока, напада или бруталности широм света и свима пружају платформу на којој могу додатно да искале свој бес. Поред тога, оне отежавају одржање перспективе у овом хаотичном свету.
Многи од нас једноставно више не разумеју свет. Вероватно ће историчари будућих генерација прецизно установити са чим смо се тачно суочили у овим транзиционим временима. Ово, и поред тога, није тренутак да почнемо да паничимо – време је да имамо поверења у наше вредности и наставимо да се боримо за друштво у које верујемо. Геополитичка трења се најбоље превазилазе када имате јасна уверења, што у целини важи како за грађане тако и за државе. Пре свега, потребан нам је јасан компас како бисмо преузели одговорност за спољну политику, супроставили се диктаторима и ухватили у коштац са кризама са којима се суочавамо.
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
