Прочитај ми чланакСрбија се прибојава да ће једног дана остати острво усред зоне НАТО и покушава да спречи приступ других балканских суседа, пише немачка штампа.
Београд тиме игра у прилог геополитичких интереса Русије, додаје се.
„Победа и смена власти могући су само са заједничким кандидатом – порука коју је опозицији у Црној Гори упутио Сергеј Железњак, који за партију Кремља ’Јединствену Русију’ седи у спољнополитичком одбору Думе, упућена је и руским бирачима“, пише левичарски лист Нојес Дојчланд. Председник Владимир Путин се спрема за свој „вероватно последњи“ мандат који би хтео да легитимише рекордном изборном победом, а „с обзиром на економске и социјалне проблеме тражи спољнополитичке успехе.“
„Када Русија 2018. поново буде бирала ко ће седети у фотељи у Кремљу, биће то скоро четири године од припајања Крима и де факто суверенизације Источне Украјине. Ни рат у Сирији није баш подесан иако обнова те земље креће под руским вођством. Блиски исток није тако близак колективној руској свести, посебно јер тамо скоро да није било руских жртава“, пише берлински лист.
„С друге стране, за Балкан и на Балкану је последњих векова текло много руске крви. Како тумаче критички настројени стручњаци у Русији и на Западном Балкану, сада Русија почиње рат на више фронтова у региону – такозваном меком силом (софт поwер).
Стратешки циљ је корекција развоја након југословенских ратних деоба деведесетих. Тадашњој слабој Русији је у преустројавању припала тек споредна улога. Како каже познавалац Балкана Артјом Улуњан, Путин би да поништи ту срамоту. У прилог му иде, додаје, проруско расположење у делу јавности и естаблишмента у Србији, Републици Српској, Македонији и Црној Гори“, пише Нојес Дојчланд.
Балканском геополитиком се бави и новинар Рудолф Грубер, чији је текст данас објављен у Рајнише посту (Диселдорф) и Луцернер цајтунгу (Луцерн). Под насловом „Уједињени против НАТО“, он пише да „Србија и Русија желе да спрече да државе настале из бивше Југославије приступе Алијанси“.
Грубер наводи да је Црна Гора, „мали брат Србије“, изгубљена за руске геополитичке интересе јер је након Словеније и Хрватске постала трећа екс-југословенска република која је приступила НАТО. Према званичној Подгорици, због тога је покушан државни удар и уклањање Мила Ђукановића, а акцијом су наводно руководили руски војни обавештајци којима је Србије послужила као база. „Да ли би такав сценарио пуча могао да се понови у другим балканским земљама? То није искључено.“
„Србија се прибојава да ће једног дана остати острво усред зоне НАТО и покушава да спречи приступ других балканских суседа. Пре свега бивша покрајина Косово, чију самосталност Београд и даље одбацује, не би смела никада да постане чланица НАТО. Србија тиме игра у прилог геополитичких интереса Русије чија је стратегија на Балкану да Западу направи што више проблема.“
Македонија је следећи кандидат за НАТО, пише у чланку, што већ води тешким сметњама у односима са Србијом. „Предуслов за улазак у НАТО и ЕУ је, додуше, да се реши конфликт о имену земље. (…) На жалост Русије и Србије, изгледа да је Атина по први пут спремна на компромис.“
Аутор завршава кратки текст освртом на Босну и Херцеговину, где су власти Федерације за улазак у НАТО, док су босански Срби строго против. Новинар назива улазак у НАТО „егзистенцијалним питањем“ за БиХ.
Од атеизма до исламизма
Угледни немачки радио Дојчландфунк доноси занимљиву репортажу, објављену и на њиховом порталу: „Комунистичка Албанија се дичила тиме што је била прва атеистичка земља света. Све религије биле су забрањене. Мала земља је преоптерећена повратком слободе вероисповести након диктатуре. Сада има проблем са исламизмом.“
Након слома диктатуре је религија дозвољена, али се њоме држава није бавила. „Без званичних одобрења су муслиманске заједнице радиле оно што су и сви остали у земљи радили: једноставно су градили дивље, уз финансијске донације богатих држава Персијског залива попут Саудијске Арабије, Катара или Уједињених Емирата, али и Турске. Са тим новцем су у Албанију стигли исламистички утицаји који су дуго били жестоко занемаривани. Јер током деценија такозваног комунизма каменог доба у земљи је нестао сваки осећај за улогу религије.“
Међу 8,5 милиона балканских муслимана нашло се, према проценама албанског политиколога Енрија Хидеа, нашло 600 до 900 регрута Исламске државе у Сирији или Ираку. Тако је и Албанија добила све опаснију исламистичку сцену. „Имамо неке џамије, рецимо на ободима Тиране, које су очигледно под утицајем радикалних људи. Једно од највећих жаришта је место Церик, са једном од најбрже растућих радикалних сцена у Албанији. Или рецимо село Ремењ из којег је чак девет бораца отишло у ИС. Али млади људи се не радикализују само у џамијама, већ и у другим зградама које немају религиозну сврху“, каже Хиде за ДЛФ.
И повереник премијера за борбу против тероризма Агрон Сојати сматра да се коначно нешто мора предузети. Радикализација се, каже, дешава као покушај да се побегне из беде. „Шездесет километара од Тиране у једном малом месту живи ромска заједница. Само одатле је пет особа отишло у Сирију јер им је обећано да ће свако добити 1.500 евра. А заправо су добили по 150 евра. Сви су се вратили“, каже Сојати. И сада су сви под присмотром. Мада би, додаје он, било боље да су на време добили шансу да изуче занат, раде и имају пристојан кров над главом.
