Прочитај ми чланакТзв. међународна заједница није адреса за решење проблема, него највећи део проблема.
Ко је више крив за садашње лоше односе у БиХ – домаћи или „међународни“ актери? Сваке године поводом обележавања Дејтонског споразума истиче се да Бошњаци, Срби и Хрвати ни после толико година немају заједничку визију БиХ, да ентитети не сарађују, да су Бошњаци и Хрвати у ФБиХ као „рогови у врећи“, да је РС сепаратистичка, да међунационална мржња не јењава. И напослетку, и више узгред, спомиње се како ни „међународна заједница“ не успева да нађе кључ решење за БиХ.
„Међународна заједница“, међутим, и није адреса за решење проблема, него највећи део проблема. Још од самог почетка кризе у СФРЈ, САД и друге западне силе су заузеле свака своју страну у БиХ, али и манипулисале сваком од њих да би проширили свој утицај. Релативно најбоље су у том погледу прошли Срби јер су имали подршку једино своје, исцрпљене и међународно стигматизоване матице, а понекад су се уздали само ,,у се и у своје кљусе“.
Рат у БиХ морао је да траје све док САД, систематским минирањем европских мировних иницијатива, нису изнудиле да НАТО бомбардује српске положаје у Босни и тако се прикаже као трајно неопходан за одржање мира у Европи.
Најпре је Цимерман, уз имплицитно обећање да ће САД војно стати иза јединствене мулти-култи БиХ, натоциљао Изетбеговића да повуче параф са Лисабонског споразума и уђе у рат против Срба, а онда је овај сам наставио против Хрвата и Абдићеве аутономије. Када се после три и по године ратовања нашао пред капитулацијом, Холбрук му је у Дејтону гурнуо „под нос“ мировни споразум – неповољнији од Лисабонског. Забезекнутог Алију је охрабрио да је то само привремено решење и да ће се САД касније побринути да Српска нестане.
А пошто је у последњих десетак година актуелна власт у РС успела да заустави тај процес нестајања, Бошњаци су остали не само без унитарне БиХ, него и без свог ентитета – сведени на неколико кантона на 25 одсто територије. Њихова последња нада да би се спољнополитичком интервенцијом могло нешто променити замрла је изборним поразом Хилари Клинтон. Отуда недавни очајнички војни поклич о петнаестодневном рату против Српске (генерал Сефер Халиловић) и уздање у помоћ Ал Каиде (академик Ибрахим Бушатлија).
Хрвате су, опет Американци, уз помоћ Немачке и Туђмана, такође натоциљали да се Вашингтонским споразумом одрекну Херцег–Босне и уђу у заједнички ентитет с Бошњацима. Мамац за то било је обећање да ће Федерација ући у конфедерацију са Хрватском, коју више не помињу политички наследници ни Туђмана ни Алије. Сада су се сви упрегли да врате Херцег–Босну, а кардинал Пуљић прети да ће то бити и на рачун Српске, иако је то ем супротно Вашингтонском и Дејтонском споразуму, ем без сагласности Бошњака и Срба.
Срби су се пак у време тријумфа Запада у хладном рату и свемоћи једине суперсиле нашли у немилости – и као браниоци државних граница СФРЈ, и као ,,тамничари југославенских народа”, а и као православни Словени и ,,бољшевички елемент“. Пошто нису пристали да буду потпуно обесправљени и ућуткани у наметнутој независној БиХ, те устали да последњим средством бране своју конститутивност, они су годинама били глобално сатанизовани. Присетимо се да су, рецимо, Ширак и Мок читав српски народ називали „зверима без морала и закона“!
А то је био само предтекст да, након Дејтонског споразума, САД иницирају и финансирају Хашки трибунал на коме је Србима суђено за „удружени злочиначки подухват“, на челу с председницима Србије и Српске. Уследила је антидејтонска редукција надлежности РС, најпре преко „бонских овлашћења“ ОХР-а, а сада преко тројице странаца у Уставном суду БиХ. За Додика, који је референдумом томе стао на пут, Инцко је на СБ УН затражио смену. У својој сарајевској хибернацији он није ни приметио да се свет око њега променио и да САД и ЕУ нису што су биле.
„Ресетовање међународног поретка, који су у међувремену порушиле, не почиње са Украјином и Сиријом, него са бомбардовањем Југославије“ – рекао је Путин у иступу на БРИКС-у. Отуда журба Британаца, уз помоћ домаће министарке, да се у Србији законом заштити „истина о Сребреници“, као крунски алиби за сва непочинства према Србима. Аналогно, и нормализација односа у БиХ може почивати само на враћању изворном Дејтону. Иако креатори Дејтонског споразума, Американци су, уместо да бдију над његовом стриктном применом, први почели да га руше. Да није било тако, народи у БиХ би Анекс 4 током четврт века прихватили као свој уставни оквир.
Овако, ако ни Бошњаци ни Хрвати неће да поштују изворни Дејтон, а спољни гаранти то чак подстичу или толеришу, онда је једино решење – разлаз. Током 1992. године, када је територијално-етничка измешаност била налик леопардовој кожи, то очигледно није било могуће без рата. Али 2016. ратним етничким чишћењем и поратним етничким цурењем слика БиХ свела се на три национално једнобојна поља. Границе сада могу да се легализују и три народа у миру разиђу.
Професор универзитета
