Прочитај ми чланак
Географски распоред торлачких дијалеката.
Штокавски поддијалекти – подручја Призренско-јужноморавског, Сврљишко-заплањског и Тимочко-лужничког дијалекта, који се збирно називају Торлачким дијалектом.
Торлачки дијалект је име за дијалекат српског језика који се говори у јужној и источној Србији, североисточној Македонији (Кратово-Куманово-Крива Паланка) и западној Бугарској (Белоградчик-Трн-Брезник). Неки лингивсти га класификују као друго наречје српског језика (поред штокавског наречја). У Бугарској ови дијалекти се сматрају за тзв. западне бугарске дијалекте. Призренско-тимочки дијалект није стандардизован, а поједини његови поддијалекти у неким особинама се доста разликују.
Класификација
Неки српски и хрватски лингвисти (као што су Милан Решетар, Павле Ивић и Далибор Брозовић) класификују торлачки дијалект као староштокавски дијалект, при чему га називају „призренско-тимочким дијалектом“ [1], јер неки поддијалекти овог дијалекта користе речцу „шта“, са тим значењем (што је особина коју имају и бугарски и македонски језик). Неки поддијалекти, међутим, користе речцу „кво“ (истоветну бугарској речи „кво“, скр. од „какво“). Неки бугарски лингвисти (Стојко Стојков, Рангел Божков) торлачки сврставају у бугарске дијалекте и сматрају да торлачки треба класификовати ван штокавског говорног подручја.
Напомене о говору
Како је стандардни српски језик заснован на источним дијалектима Херцеговине и екавском наречју северне Србије, стандардни македонски на централним и западним дијалектима из околине Прилепа, а стандардни бугарски на централним и источним дијалектима у области Великог Трнова, торлачки дијалекат ни у једној земљи нема званични статус. Стога, стандардни торлачки дијалекат не постоји. Може бити да је „најчистији“ торлачки сачуван у Румунији, где је Крашоване, мешавину првобитних староседелаца и досељеника из Тимочке крајине (садашња Србија) мимоишао утицај стандардног језика који је настао с формирањем српске државе после одласка Турака. У свим осталим областима у словенским земљама говор је под великим утицајем стандардног језика, нарочито у погледу нових речи и појава.
Особине
Неке особине торлачког јасно показују како македонски језик постепено прелази у бугарски, који се оба преко њега уклапају у српски, редом на северозападу и западу.
Речник
Основни торлачки речник дели већину речи које имају словенски корен са српским, бугарским и македонским, али је током времена позајмио пуно речи из турског, румунског и албанског језика. Такође, сачувао је многе речи које су у стандардним језицима архаизми или речи са другачијим значењем. Као и друге црте, делови речника се разликује по поддијалектима, нпр. Крашовани не морају разумети Горанце.
Падежни систем без инфлексије
Македонски и бугарски су једина два словенска језика код којих је комплетан синтетички падежни систем замењен аналитичким, где све именице имају један падеж (номинатив). Исти је случај и са торлачким; на северозападу, инструментал се спаја са генитивом. Локатив и генитив се спајају са номинатовом; даље на југ, инфлексија даље нестаје, а значење одређује члан.
Губљење гласа /х/
Јединствена одлика македонског, торлачког и великог броја српских дијалеката када се пореде са осталим словенским језицима је да, технички, они немају фонему /х/. Глас х је резервисан углавном за позајмљенице, и топониме у Македонији. У стандардном македонском, који је заснован на говору Прилепа, речи хиљада и хитно су иљада и итно.
Самогласно /л/
Торлачки је на много места сачувао старо самогласно /л/, које, као и самогласно /р/ може без самогласника чинити слог. Ова особина се сачувала само још у чешком и словачком. У стандардном српском, хрватском и бошњачком, самогласно /л/ је постало /у/ или /о/. У бугарском, пре оваквог /л/ је обично полугласник ъ. Нису сви торлачки поддијалекти сачували ову особину у потпуности, већ се она на неким местима и мења у [ə], [u], [ɔ] или [a].[2]
Торлачки Крашовани влк /vlk/ пек’л /pεkəl/ с’лза /səlza/ жлт /ʒlt/
Северни (Сврљиг) вук /vuk/ пекал /pεkəl/ суза /suza/ жл’т /ʒlət/
Централни (Лужица) вук /vuk/ пек’л /pεkəl/ сл’за /sləza/ жл’т /ʒlət/
Јужни (Врање) в’лк /vəlk/ пекал /pεkal/ солза /sɔlza/ ж’лт /ʒəlt/
Западни (Призрен) вук /vuk/ пекл /pεkl/ слуза /sluza/ жлт /ʒlt/
Источни (Трн, Брезник) вук пекл слза жлт
Североисточни (Белоградчики) влк пекл слза жлт
Југоисточни (Куманово) вук пекъл слъза жут
Стандардни српски вук /vuk/ пекао /pεkaɔ/ суза /suza/ жут /ʒut/
Стандардни бугарски вълк /vəlk/ пекъл /pεkəl/ сълза /səlza/ жълт /ʒəlt/
Стандардни македонски волк /vɔlk/ пекол /pεkol/ солза /sɔlza/ жолт /ʒɔlt/
Торлачка литература
Литература писана торлачким је ретка, јер овај дијалект никада није био званични језик ниједне земље нити њеног дела, а писменост ове области углавном се везује за православно свештенство, које је углавном писало црквенословенским.
Српски писац Борисав Станковић је доста користио торлачки у својим приповеткама, у којима је описивао животе људи у јужној Србији двадесетог века. Писац комедија Стеван Сремац, иако је рођен у Војводини, провео је део живота у јужној Србији, и његове приповетке Зона Замфирова и Ивкова слава говоре о менталитету и дијалекту ових људи.
Извор: sr.wikipedia.org
