Поводом 185. рођендана Народне библиотеке Србије, посећамо на најтрагичније дане једне од најважнијих наших институција и откривамо мало познате детаље бомбардовања Београда 6. априла 1941. године.

Осим страдања људи, материјалних добара и инфраструктуре, с почетком Другог светског рата, у потпуности је страдала и Народна библиотека Србије. Она је плански гађана – највећа и највреднија ризница покретне културне баштине овог дела Европе сравњена је са земљом. А данас, ево, слави 185. рођендан. Поводом овог јубилеја подсећамо се најтрагичније приче наше библиотеке која не сме да се заборави.

Здање Народне библиотеке Србије на Косанчићевом венцу у Београду (из Збирке фотографија Музеја града Београда)

У њој је чувана грађа не само српског порекла већ и она која је потицала са територије читаве Европе и која је обухватала хронолошко раздобље од готово хиљаду година. С правом не само историчари већ и стручњаци који се баве заштитом културне баштине и у Европи и код нас, тврде да је планско уништење НБС од стране нациста највећи појединачни злочин учињен над културном баштином у читавом периоду Другог светског рата.

Народна библиотека Србије нестала је у пожару 6. априла 1941. године, који је избио негде око 18 сати, а будући да га нико није гасио, утихнуо је тек у среду 9. априла у поподневним сатима. Како и зашто је библиотека гађана и како је нико није штитио?

Дејан Ристић, историчар, архивиста, преводилац и сценариста, бивши управник Народне библиотеке Србије објашњава због чега је Хитлер намерно одабрао да Народна библиотека буде примарни циљ бомбардовања Београда.

„Немачки посланик у Београду послао је хитну депешу Берлину 27. марта, обавештавајући га о догађајима у Југославији, што је изазвало огроман бес код Хитлера. Говорио је да је издан на најперфиднији начин, да је ово идеална прилика да се Србима одржи лекција, и да тај рат треба да буде осветнички. Наш војни изасланик у Берлину већ је 28. марта тајном депешом обавестио југословенску владу да ће доћи до напада. Првог априла послао је нову тајну депешу да ће рат почети 6. априла.

Немци су сазнали да је југословенска влада у поседу те информације и сада један куриозум, Гебелс – министар нацистичке пропаганде – смишља шта ће војним снагама бити тајни знак напада на Југославију. Будући да је договорено да то буде 6. април, недеља у 5.20 ујутру – а југословенска влада није знала за време – врло перфидно предложио је Хитлеру да се као знак у 5.20 ујутру емитује ‘Увертира у Марш принца Еугена’, аутора Андреаса Леонарда, аустријског композитора са почетка 19. века.

Колико ту има порука: принц Еуген Савојски ослободио је Београд почетком 18. века као аустријски кнез у аустро-турским ратовима. Елитне, показаће се злочиначке трупе нацистичке Немачке, носиле су назив ‘Принц Еуген’. Андреас Леонард рођен је истог дана кад и Хитлер, исте године, 20. априла. Хитлер одушевљено прихвата. Хитлер је тражио да бомбардовање Београда осмисли и реализује ваздухопловни генерал Александар Лер, јер је имао изузетну препоруку – он је Варшаву сравнио са земљом и то кореспондира са Хитлеровим јаросним захтевом да се наш град и земља униште.

Информација о оснивању Народне библиотеке Србије од 12. јула 1838. године у Крагујевцу – писмо министра просвете Стефана Стефановића кнезу Милошу Великом (из фондова Архива Србије)

Лер је одредио брижљиво у колико ће таласа бити бомбардован Београд и колико ће бити бачено запаљивих у односу на класичне бомбе. У првом нападу било је више класичних, а у сваком следећем повећавао се број запаљивих бомби. Први ваздушни удар трајао је од 6.50 до око 9.00 сати. Тада је НБС била оштећена. У другом ваздушном нападу око подне, који је трајао педесетак минута, додатно је оштећена, али и даље не витално. У трећем ваздушном нападу, Косанчићев венац и НБС били су један од циљева.“

Ристић објашњава да је библиотека могла бити спасена јер је гађана запаљивим бомбама које нису имале експлозивну направу већ легуру магнезијума која је у првих 15 минута од пада потпуно безбедна, да би тек после развоја хемијске реакције створила температуру од 2.500 степени Целзијуса, када би се распрскала у мање комадиће у кругу од 10 до 20 метара. Сваки комадић стварао би температуру од 1.300 степени и изазивао разарајуће пожаре. Али, уколико би била засута земљом или песком, према упутству које је дељено Београђанима уочи почетка рата, за један минут била би деактивирана – трајно.

„Стога је управа града Београда неколико дана пред бомбардовање у Народну библиотеку Србије дотерала два камиона песка у џаковима и распоредила га у сваку просторију. Према сведочанствима очевидаца, библиотеку су погодиле једна – највише две запаљиве гранате. Погођена је негде око 15.30 сати, и у прво време пожара није ни било. Сведоци бележе у потоњим извештајима из јесени 1941. да се у почетку у једном углу мансарде видео благ дим, и није било ватре. Суседи су покушали да уђу у зграду, не би ли дошли до тог дела поткровља и неутралисали гранату, али је библиотека била напуштена и закључана.

Пожар се разбуктао негде око 19 сати и у току ноћи кренуо да се спушта наниже, у понедељак је већ горела цела зграда, све са ниским сутереном у који је склоњена и највреднија грађа. Горела је и цео уторак и тек је пожар утихнуо у среду. Оно што ми данас имамо на Косанчићевом венцу, то су последице тог пожара и наше небриге. И тамо постоји један кратер, који говори и о степену и обиму нашег етичког и културолошког вишедеценијског посрнућа.“

Дејан Ристић открио је драгоцен податак: Александер Лер, генерал Четврте ваздухопловне флоте нацистичке Немачке, касније командант целог југоистока Европе, приликом првог исказа који је дао југословенским властима, у Купинецу код Загреба, врло детаљно, потпуно хладно говорио је о припремама и реализацији бомбардовања Београда и признао да је приоритет приликом бомбардовања Београда било уништење Народне библиотеке Србије, на лични Хитлеров захтев, зато што је у њој чуван вишевековни идентитетски код српског народа. „Та реченица говори о циљу нацистичке Немачке који се није односио само на поробљавање земље већ и на потпуно уништење њеног идентитета. У време бомбардовања, Народна библиотека Србије постојала је нешто више од једног века. Располагала је са око пола милиона библиотичких јединица – то је вансеријско благо.“

Како није имала ни скривницу ни екстерни депо, 1938. тадашњи управник НБС успео је да издејствује куповину 120 лимених сандука, у које би највреднија грађа била пакована и дислоцирана током елементарних непогода или рата. Дејан Ристић објашњава да је Министарство просвете одредило да скривница НБС буде манастир Благовештење у Овчарско-кабларској клисури. Да ли је влада могла раније да реагује?

„Првог априла 1941. наша влада прогласила је Београд ‘отвореним градом’, што је подразумевало обавезну демилитаризацију по међународним конвенцијама, и у том случају сваки напад био би схваћен као ратни злочин. Лер је, бранећи се на суђењу, говорио да град није демилитаризован и тиме бомбардовање није могло да буде проглашено злочином. Истим актом, влада је забранила и евакуацију становништва и материјалних и културних добара, без икаквог објашњења. Трећег априла, министар просвете Милош Трифуновић позвао је директоре централних установа културе у свој кабинет, саопштио им да је забрањена евакуација и да све треба да остане на свом месту. На очајнички вапај директора Народног музеја, Етнографског, Природњачког, Архива Србије и НБС, да се омогући дислокација највреднијих културних драгоцености из Београда, он је рекао чувену реченицу: ‘Метите у подруме, збрините како знате.’ И отпустио их.

Они су одлучили да пакују највреднију грађу и успели су да запакују свега 60 сандука и спусте их у тај плитки сутерен, где су и сачекали шестоаприлско бомбардовање. Управник је покушао да у личној комуникацији са министарством војним добије камион и неколико војника да се ти сандуци пренесу до манастира Благовештење у Овчарско-кабларској клисури и успео је. Увече 5. априла стиже обавест да ће наредног јутра бити на располагању два камиона и десет војника за паковање и дислокацију грађе ка манастиру, а 7. априла ујутру требало је да крене специјални војни воз са драгоценостима, међу којима и три вагона за НБС.

Четворо људи било је већ у библиотеци у шест ујутру, очекујући камионе, али истог јутра су почели напади. Већ после првог ваздушног напада, вратили су се и видели да су избијени сви прозори од силине детонација, када је кренуло друго. Тада су дефинитивно отишли да потраже породице. У трећем ваздушном удару, који је трајао од 15:30 до 18 сати, одмах је погођена НБС, и тада су авиони налетали из правца Великог ратног острва, засувши Косанчићев венац искључиво запаљивим бомбама. Требало је на најефикаснији начин уништити оно што је иначе лако запаљиво – папир и пергамент.“

Одговорност је сваљена на владу и на запослене и управника библиотеке, а све на основу извештаја комисије коју је формирала Недићева влада. Један од најдрагоценијих извештаја о нестанку НБС јесте сведочење инжењера Саве Величковића који је и живео у суседној згради и који је пробао да продре у библиотеку то поподне. Дејан Ристић је истражујући по архивама открио да су суседи пробали да нађу неког од запослених и ватрогасце, али у том хаосу нису успели. Други изузетно драгоцени писани извештај оставио је др Радослав Грујић, управник Музеја Српске православне цркве. „У недељу поподне је отишао до НБС и већ ју је затекао у пламену. Он бележи да је тражећи ватрогасце, наишао на једну војну патролу, да је замолио њих, али да нису желели да помогну. Цео град је био под константним ваздушним ударима.“

Спаљене књиге откривене приликом обављања археолошких истраживања на локалитету НБС на Косанчићевом венцу седемдесетих и осамдесетих година XX века (из Збирке фотографија Народне библиотеке Србије)​

Ристић нам открива да је у Народној библиотеци Србије уништено 1.300 средњовековних, око 1.700 оријенталних рукописа, комплетна картографска и графичка збирка, личне библиотеке Вука Караџића, Доситеја Обрадовића, Ђуре Даничића, Јанка Шафарика… Формално, изгорело је све осим једног рукописа, који је опстао само захваљујући томе што је позајмљен, иако НБС није позајмна библиотека. Одбијен је чак и захтев краља Петра да добије књигу на позајмицу, уз образложење да „није ни институција ни академија“ и није му могуће позајмити књигу, „те да изволи да дође у НБС да је прочита“.

У питању је, како објашњава Дејан Ристић, пука случајност јер је неколико дана пре бомбардовања 6. априла чувеном историчару и академику Ћоловићу позајмљен средњовековни рукопис, драгоцени Зборник житија таха монаха Марка из 14. века. Ту се налазе и Житије Светог Саве и Светог Симеона, текстови и Доментијана и Теодосија и самог Светог Саве. „Треба напоменути, а што се недовољно зна, постоји једна читава збирка која је невероватним сплетом околности сачувана. То је комплетна Збирка музикалија, која је у Музичкој академији, која им је дата на стални реверс и тако је сачувана.“

Шести април има дирљиву симболику за библиотеку, и то не само због бомбардовања 1941.

„Управник Јован Томић покушавао је да издејствује одговарајућу зграду за НБС, коју ће и добити 1921. на Косанчићевом венцу. Ако погледате датум када је писао иницијативу да се откупи зграда, то је 6. април 1921. године. Трећи важан датум је 6. април 1973, када је отворена зграда на Врачарском платоу. Културне институције у потпуности деле судбину народа ове земље – у ратовима су страдале, у периодима мира најчешће су биле заборављене.

Губитак за НБС новцем немерљив је и у финансијском, културолошком и образовном смислу. Како проценити Оснивачку повељу манастира Хиландар, а камоли читав фонд? Последице те штете трпимо и данас јер не улажемо довољно напора да је надокнадимо, нити да вратимо однето. Нама је култура баласт, а не ресурс, а културно благо у нашим институцијама веће је од девизних резерви Србије. И увек ће бити.“

Извор: nedeljnik.rs

Ознаке: бомбардовање, Народна библиотека Србије