Прочитај ми чланак
Рефлексивност је тајна сама по себи. За њено одгонетање потребна је математика, философија, теологија…
Србијанство је невидљив појам, унутарња одлика Срба изражена кроз способност Срба за емпатију, способност за љубав према ближњем. Оно је трајало међу Србима као погон српства. Србијанство је било она ватра и жар на којима је српство увек било подгревано и јављало се као живо и јако. Србијанство је било снага српства на коју се српство ослањало и којом је познавало себе, које је чинило да српство буде рефлексивно. Српство зато и јесте било способно за рефлексивност јер је имало још нешто поред себе, имало је, уз своју духовну димензију православље, и своју јасно усмерену активност, србијанство. Тако се између српства и србијанства успоставио идентитет (А=А). Србијанство је српство и српство је србијанство, наравно уз помоћ православља (светосавља), без кога би оба појма тешко могла да опстану.
Српство, србијанство и православље (светосавље) чине једну нераскидиву триаду која само тако у узајамном садејству опстаје. Са православљем српство се огледа у србијанству и србијанство се огледа у српству. У тој триади, у којој је наравно, српство полазни и завршни појам, православље духовна димензија, србијанство је било невидљиви погон. Међутим иако невидљиво оно је било непрекидно један од елемената триаде, тројства, помоћу којега су и српство и православље тачно функционисали. Без србијанства, српство не би могло да пронађе и оствари православље, православље не би имало своју конкретизацију. Без србијанства, дакле, српство престаје да буде рефлексивно, не уме да сагледава себе, губи оријентацију.
Све ово је добро функционисало до оног тренутка док србијанство није везано за географски појам, за Србију у њеним тадашњим видљивим границама. Од тада границе српства и Србије нису се више подударале. Све до тада подразумевале су се невидљиве границе за Србију, које су се пружале до сваког места у коме има и једног Србина. Тако су српство и Србија или боље рећи српство и србијанство били у потпуном сагласју. Шта то значи у сагласју? Значи у љубави према роду, према ближњем. То значи да да су Срби испуњавали другу Христову заповест. И још значи да су Срби, као такви, могли да воле и сваког другог човека; и непријатеља.
Међутим, од тог тренутка од кад се српство и србијанство – сведено тек на једну територију – више не подударају, сагласја више нема, они се у много чему и не разумеју, понекад се и сударају. Узалуд вапај „само слога Србина спасава“, кад Срби више нису имали елемената за слогу…
Срби више нису имали србијанство, а да то нису ни приметили. Нестало је истог тренутка када је употребљено као име, када је његовим именом дефинисан погрешан појам. Нестало је слично тишини, чим се изговорило. Јер се изговорило са другим значењем. Овде се догодило још нешто: једним потезом две грешке су направљене, постављене су две лажне појмовне међе из којих нисмо умели да се извучемо: један део Срба је, одбацујући од себе србијанство, остао без своје главне одлике, други део Срба је добио надимак уместо поносног српског имена; српству је одсечена могућност да ствара Србију као свесрпску државу, а постојећа држава Србија спуштена је на ниво територије као што је Шумадија, Лика, Босанска крајина, Славонија…
Србијанство, тај до тада неименовани појам који је несумњиво био погон српства (технички речено једна од фаза трофазног генератора) више није функционисао. Престао је да буде извор енергије, постао је једно паралелно, неприхватљиво име. Срби којима је то име приденуто нису га хтели (оправдано), али остали Срби су им олако и прилично упорно то име пришивали… Ето увода у нејединство, ето услова за ширење неразумевања и неслоге… Православље још некако и успева да Србе држи на окупу, али је и атеизам и секуларизам све више растао. Докле смо доспели најбоље се види сада кад поједини Срби који се одричу и српства и православља (по чему ли су онда Срби?), желе да нам стварају неку другу Србију.
Јасно је да је за елементарно сагласје међу Србима неопходно да се појам србијанство измести са географског одредишта, који се као уљез увукао међу нас и ту уврежио, и врати на оно његово некад невидљиво значење, сада наравно у видљивој форми, са исправним схватањем и вредностима које му суштински припадају. То је начин да Срби опет, у пуној мери, постану свесни себе, рефлексивни. Тиме и реч слога која није могла ничим да се конкретизује (слога око чега?), него је имала само форму апела, добија врло конкретан смер и путоказ. Тако коначно можемо да схватимо шта значи СССС – Само србијанство Србина спасава.
(За СРБИН.ИНФО – Драган Марјановић, Србијански клуб)
