Идеја Мишела Платинија да кроз другачији систем квалификација за Лигу шампиона и Лигу Европе олакша клубовима из Источне Европе улазак у европске купове показала се као лепа услуга „малим“ земљама, али као „магарећа“ када је у питању такмичење по групама.

Од 2008. године до данас такмичење по групама Лиге шампиона постало је мање занимљиво пошто се све чешће дешава неки од клубова, ни криви ни дужни, буквално залутају у елитни европски куп. Због таквог система све чешће се долази и до тога да групе више нису уједначене.

На једној страни имамо „групу смрти“ у којој су Реал Мадрид, Ајакс, Борусија Дортмунд и Манчестер сити, док ће на другој екипе које играју против Нордсјеланда унапред уписати шест бодова (Група Е).

Иако се многе моје колеге, а могуће и читаоци овог сајта, не слажу са овим мишљењем, јер је супротно ставу да српским клубовима треба олакшати пут ка евро куповима, ипак ћу остати при своме и рећи – Није Европа за боранију!

Клуж, АПОЕЛ и још неке екипе потврдиле су претходних година да нису залутале у најјаче такмичење, али оне би вероватно и по старом систему, са игром какву су приказале, ушле у групе Лиге шампиона.

Стари систем квалификација, колико год да је био суров, није омогућавао улазак у групе било коме. Најбољи пример може се пронаћи у чињеници да је Партизан у свом првом учешћу у Лиги шампиона (2003. година) освојио три бода против европских великана као што су Реал Мадрид, Олимпик Марсељ и Порто.

Нико се у Хумској те године није наиграо (чак ни Дејвид Бекам), укључујући и португалску екипу са којом је Жозе Мурињо те сезоне и освојио Лигу шампиона. Следеће учешће Партизана у Лиги шампиона, пре две године, завршило се са нула бодова. Ако су Шахтјор и Арсенал били прејаки, реми је бар могао да се извуче против Браге, екипе која по европским стандардима важи за осредњу.

Питање је да ли би Партизан и ове године ушао у Лигу Европе да није новог система квалификација, односно да је попут Звезде налетео на Бордо или неку екипу сличног квалитета.

Нефчи се у Хумској показао као екипа која би у српској Суперлиги била оцењена као добра, али по европским нормама као трећеразредна (да не искористим неку тежу реч). Црно-бели су се мучили да постигну гол свих 90 минута и на крају су морали да се предају и признају да је бод реалност. Волео бих да нисам у праву али игре Партизана у Лиги Европе показале су да је реалност сурова.

Источна Европа је у протеклих десет година дала своје фаворите, који су и кроз стари систем квалификација показивали силину, а кроз нови им је пут до најјачих екипа само малко олакшан.

Динамо Кијев, Шахтјор, ЦСКА Москва, Спартак Москва, Зенит, Стеауа, Клуж, АПОЕЛ нису изненађење када уђу него када не уђу у Лигу шампиона или Лигу Европе. Црвена звезда је пре десет година сматрала дебаклом пораз од Зенита у Купу УЕФА, а сада би њени навијачи славили и минималан пораз од екипе из Санкт Петерсбурга. Европа је отишла, ми смо остали тамо где смо били на крају прошлог миленијума.

У фудбалу се изгледа резултати ипак не праве преко ноћи већ вишегодишњим радом и улагањем. Платини се новим системом квалификација одужио малим земљама на основу чијих гласова је и постао председник УЕФА, али не треба очекивати да ће сада декретом на силу угурати мале клубове у велика такмичења.

(спорт26)

Ознаке: источноевропски фудбалски клубови, Лига Европе, Лига шампиона, Мишел Платини, Партизан