Да је лик трагичног хероја србске повеснице, ђенерала Драгољуба Михаиловића, суштински битан за оно што се са Србима дешавало у 20. веку, није потребно много говорити. Његова недавна рехабилитација била је дуго жељена и чекана; први герилац окупиране Европе рехабилитован је зато што је титоистичко суђење, које га је лишило живота и части, било пука гротеска.

Мишљење православне Србије о њему исказао је Свети владика Николај. Говорећи о ђенералу Михаиловићу 18. јула 1954, у храму Христовог Васкрсења у Чикагу, Свети Николај је рекао: „Покојни Дража Михаиловић показао је највећу љубав доступну синовима човечијим, тиме што је положио живот свој за народ свој. Љубав која премаша и ту љубав, није за човека, него за Бога. (…) Дража је био народни човек. (…) Дража је био дубоко побожан човек, молио се Богу дан и ноћ, причешћивао се и држао крсну славу. (…) Дража је био у законитом браку с венчаном женом. (…) Дража је чинио сва усиља да уједини и сложи српски народ. (…) Дража Михаиловић је био легендарна личност и за време свога живота; но његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол Светог ратника. С временом ће тај ореол бити све светлији, а име Дражино све славније.“(1,76).

Познати србски песник, Матија Бећковић, чији је отац био Дражин официр и који је убијен оружјем супротне стране грађанског рата, још давно је поставио неколико парадоксалних питања, и указао на комунистичко једноумље које је истину о ђенералу држало ван видног поља објективних истраживања: “Има ли још неки сарадник окупатора код кога су савезници држали своје војне мисије? Да ли се још неки сарадник окупатора крио у шуми, не силазећи све време рата испод хиљаду метара надморске висине? Да ли је још неки вођа војске која је сарађивала с окупатором био уцењен од оних са којима је сарађивао и то на сто хиљада рајхс – марака у злату? Да ли је у Лондону столовала још нека квислиншка влада осим наше? Да ли се још неки од краљева који је по избијању рата био присиљен да оде у Лондон издајник и кукавица? Да ли је још неки сарадник окупатора спасавао америчке пилоте? Да ли су још нечији сарадници окупатора били заточени у немачким логорима? /…/ Да ли ми боље од Немаца знамо ко је с њима сарађивао?/…/Чувам неколико ратних плаката којима је врховни заповедник немачких трупа у Србији Мајснер на српском и немачком оглашавао стрељање талаца, Михаиловићевих присталица. Као и плакат уцене на Михаиловићеву главу на којој је он сам, без Тита“.(2).

Херман Нојбахер, Хитлеров специјални изасланик за Балкан, објективно пише о ђенералу Михаиловићу, који је, одмах 1941, „постао славан јунак српског отпора, који се са својим четницима вратио старој балканској традицији и тиме спасао част нације“; „уздржавао се од свих преговора са Немцима и остао веран Савезницима.“(1,66) Нојбахер је о томе сведочио пред иследницима у Титовом Београду; његово сведочење је одбачено, јер је ишло у корист ђенерала Драже.

ПИТАЊА ЗА ДАНАШЊИ ДАН

Историјска неправда је, дакле, исправљена. Али, ово није 1946. Ово је 2015. година, и Запад се спрема за обрачун са Русијом. Све православне земље Балкана су у НАТО-у; Црна Гора стреми да у НАТО уђе што пре. И Србију припремају за улазак у НАТО, док учешће србске војске на руској војној паради 9. маја ове године, ма колико да је било лепо, јесте само симболички чин.

Зато морамо да постављамо питања.

1. Да ли је рехабилитација генерала Михаиловића била могућа без пристанка САД и Велике Британије, које у Србији „уредују“ и по много мање важним темама, а камоли кад је у питању тема која је повезана са ангажманом англосаксонских сила у Другом светском рату на Балкану?

2. Која је цена коју ће Србија морати да плати поводом овог догађаја? Хоће ли нам „стари савезници“ поручити: “Дража је био с нама у рату, а Руси су вам донели комунизам. Зашто сад да се не придружите крижарском походу „западних демократија“ против „тоталитарне“ Путинове Русије?“

3. Да ли су Западу потребни „НАТО четници“ за рат на Украјини, као антикомунистичке (данас читати – антируске) војне формације Срба?

4. Да ли ће рехабилитација ђенерала Михаиловића бити употребљена ради пропаганде о „братству по оружју“ САД и четника, што би био покушај раскида са традицијом везаности за Русију, која се данас одриче идеологије комунизма, али се не одриче – и не треба да се одриче! – антинацизма и Великог отаџбинског рата?

5.Да ли ће у блиској будућности многи Титови антифашисти прећи на линију НАТО четника, као

интелектуална подршка борбеним формацијама створеним по „мајданским техонологијама” и да ли смо то све већ видели у деловању СПОа и Грађанског савеза пре двадесетак година? Не заборавимо: један од главних НАТО пропагандиста у Србији данас је Вук Драшковић, који се истовремено представља као велики „дражиновац“. Тај исти је, у време разградње Србије под плаштом борбе против Милошевића, био искрени савезник перјанице западњачког „грађанизма“, Весне Пешић.

6.Да ли ће притисак Албанаца на православне народе Балкана условити да се Србија, због питања безбедности и опстанка, као и због наводног „традиционалног савезништва“, веже са САД и уђе у НАТО?

7.Да ли ће се остварити савез православних народа Балкана под патронатом „источног папе“ у Фанару и НАТО пакта, као неопходност потребна за спремање јефтине пешадије за поход на Русију, а можда и исламске земље, односно да ли ће Русија постати изолована православна земља у перспективи блиског тријумфа НАТО-ватиканског екуменизма у Србији и на Балкану?

8.Да ли ће скори финансијски банкрот Грчке условити банкрот по питањима православља и Цркве?

ПИТАЊЕ ЗА РУСИЈУ

Питање за савремену Русију гласи – да ли ће она свој ослонац да потражи код србских патриота који сматрају равногорску антифашистичку борбу саставним делом своје историје, или ће се, по инерцији, везивати за партизанске потомке, који су, преко титоизма, тог својеврсног, Вашингтону драгог, комунизма, често били везани за САД и антируски настројени?

Наиме, сада се, као и увек на Балкану, води велика борба за историју. Како будемо читали прошлост, таква ће нам бити и будућност.

Зато званична Русија треба да схвати: као што је бели покрет, са свим својим слабостима и промашајима, интегрисан у руску историју као покрет родољуба који се нису могли помирити са антихришћанством и русофобијом бољшевичког преврата, тако и Југословенска војска ђенерала Михаиловића јесте србски „бели покрет“. То се мора имати у виду ако се хоће да Срби не само емоцијама, него и разумом и савешћу, буду на страни Русије у ово доба. Јер, Дража јесте био савезник антиосовинских сила ( и никад није дизао глас против учешћа СССР-а на страни САД и Велике Британије, него је своју војску сматрао савезничком и Совјетима); али, он није био било чији слуга, него борац за Краља и Отаџбину који су, у србској традицији, једно.

Ко је заиста био Дража, види се из једног догађаја који је у јесен 1942. видео Недељко Плећаш – читамо у књизи Косте Николића „Драгољуб Михаиловић“ (Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2005): “Шеф британске обавештајне службе Бил Хадсон говорио је добро српски. /…/ Потпуно усамљен и затворен у својој колиби, ретко је с ким разговарао, сем за време обеда, а и тада је обично стављао негативне примедбе. /…/ Са Михаиловићем је разговарао и у дискусијама су се често сукобљавали, што нам је свима било непријатно. Сећам се једном приликом у Колашинским Пољима њих двојица стајала су на степеницама на улазу у школу и нешто жучно расправљали. Ја сам био подалеко и нисам чуо цео њихов разговор, само сам у једном тренутку чуо како је ђенерал Михаиловић љутито узвикнуо: ‘Саставите пете кад са мном разговарате!’ Хадсон је саставио пете и по војнички га поздравио: ‘Разумем, господине министре!’ Мене је ово изненадило, јер то није био Михаиловићев начин опхођења“.

А 6. јула 1943. године ђенерал је послао поруку својим саборцима: „Збијмо наше редове. Будимо чврсти. Њих се наш народ ни најмање не тиче, па се тако и понашају. За њих је ово Африка, а ми Црнци. Они ће покушати да купују наше људе и створе раздор у нашим редовима, па да нас потчине себи“. Поводом Хадсоновог држања, Михаиловић је 12. јула 1943. писао: „Хадсон нарочито хвали Грке, који су се без икаквих услова ставили под британску команду. Ми на то никада нећемо пристати, нити ћемо икада бити Грци. Међу нама могу бити само савезнички односи. Нисмо ни пред непријатељем капитулирали, па нећемо ни пред савезницима. То сам поручио и Лондону.“

Дакле, Срби, памет у главу: не треба вам НАТО четништво! Из чињенице да је Дража спасавао америчке и енглеске пилоте у Другом светском рату не произилази да треба да ратујемо на страни Империје против једноверне и једнокрвне руске браће.

Али, и ви, браћо Руси који водите спољну политику своје земље – немојте Дражу гледати очима Јосипа Броза, Хрвата који је 1948. одбацио не само Стаљина, него и Русију, и постао битан амерички играч на Балкану и шире(3). Не заборавите – синови и кћери титоиста данас су, углавном, на страни Империје. Рецимо, ћерка Милоша Минића, Титовог тужиоца на процесу Дражи, Јелица, један је од главних НАТО лобиста у Србији.

Данас нам је, више но икад, потребна историјска објективност и историософска далековидост.

УПУТНИЦЕ:

1.Цит. према: Владимир Димитријевић: Оклеветани светац/ Владика Николај и србофобија, Лио, Горњи Милановац,

2.http://www.pogledi.rs/matija-beckovic/

3.Видети: Предраг Симић:Тито и НАТО/ Успон и пад Друге Југославије, Новости, 2008.

(ФскСРБ – Владимир Димитријевић)

Ознаке: Владимир Димитријевић, дража михајловић, Тито