Прочитај ми чланакУ Кремљу су се у понедељак, 27. марта, састали руски предсједник Владимир Путин и премијер Србије Aлександар Вучић.
Руски лист Поглед пише како се очекује да ће Вучић побиједити на предстојећим предсједничким изборима, те како је дошао по политичку подршку у Русију, коју је и добио. Међутим, Евгениј Крутиков пише како Београд предуго размишља како са своје стране уоквирити “вечно пријатељство” с Русијом.
Иако близак круговима Кремља, Крутиков пише како се посјета премијера Србије с Путином може се окарактеризирати као “чврсто затворена“. У почетку се претпостављало да ће расправљати о најмање четири теме – политичким и економским темама и укупној привредној сурадњи, одбрани, туризму и култури, али је Вучић састанак с руским предсједником описао као разраду детаља у спровођењу раније, иза кулиса, договорених споразума. Након састанка је руско водство изразило јасну подршку Вучићу предстојећим предсједничким изборима у Србији.
Међутим, Крутиков тврди “како између расположења Срба према Русији као народа и расположења политичке елите Београда постоје велике разлике”.
Вучић је дошао у пратњи министра одбране и министра за социјална питања, за које се сматра да су присталице проруске струје у странци, а није било никога од оних који се горљиво залажу за улазак у ЕУ.
“Ова подела на проевропску и проруску струју и није толико јака, као што је била, рецимо, прије десет година, када се српски политичари морали измислити прилично комплициране језичне формулације да би појаснили став своје земље у односу на ЕУ”, пише Крутиков.
Вучић инзистира на неутралности Србије, као да постоји некакав избор. Њега је било за вријеме Хладног рата, када је Јосип Броз Тито успјешно створио Покрет несврстаних, којем је дуго био на челу и имао велике користи од тога. Сада не постоји Варшавски пакт. У Европи постоји само НAТО, који је већ укључио или мисли укључити, условно речено, противнике Београда – Хрватску, Aлбанију и Босну и Херцеговину.
Укратко, положај Београда се своди на чињеницу да је Србија била и остаје близак пријатељ Русије, те да жели проширити сурадњу с Евроазијском економском унијом, али у исто вријеме жели остати “на европском путу”.
Што та формула значи у пракси, нитко заправо не може објаснити, али Београду оставља могућност да и даље одржава преговоре с режимом ЕУ и НAТО пактом.
“Осим тога, у складу с Вучићем, Србија “љубоморно чува своју војну неутралност”, који изгледа прилично чудно, ако видимо масовно наоружавање српске војске, али које се проводи искључиво руским оружјем и руским новцем”, пише Евгениј Крутиков.
Наравно, око питање шире војне сарадње су сви заинтересирани. Критична тема остаје могућност испоруке Србији руски система противваздушне одбране. Прије скоро годину дана се говорило о испоруци система С-300, али су говори о томе поступно изблиједели и сада Вучић говори у системима “Бук”.
“Не само да желимо полицијску заштиту неба, него и да се заштитимо од могућих напада у будућности”, рекао је Вучић још у Београду.
Овде очито говоримо о проблемима у превођењу. Крутикову није јасно што је Вучић мислио када је споменуо да ће “полиција” штитити ваздушни простора земље, те да су му за тај посао довољни системи “Бук”.
“Но, након рата 1999. године српски одбрамбени систем је у рушевинама, али у атмосфери трке у наоружању на Балкану, у којој прати Хрватску, Београду је потребан систем противракетног штита, јер се Загреб одлучио да набави немачке и америчке пројектиле средњег домета ракете, а њих може неутрализирати само сустав С-300”, наставља руски стручњак.
“Балкан је мали регион, а жели модерне високотехнолошке војине системе, што би било као да балтичке земље желе носаче авиона. Aли ако комшија повећава арсенал пројектила средњег домета, који би теоретски могло доћи до главног града Србије, потребно се некако одбранити. Исто вриједи и за тактичку авијацију, која би требало осигурати барем веће градове”, наставља Крутиков, иначе признати стручњак за војна питања.
Не треба заборавити ни Косово, где Србија неће прихватити одвајање њене повијесне покрајине.
Недавно је водство Србије отворено изјавило да ће у случају угрожавања српског становништва бити присиљена тамо послати своје трупе. Сасвим је могуће да ћемо доживјети “антитерористичке операције на Косову и Метохији”, поручили су у Београду. Ризик од новог балканског пожара није отклоњен и није ни чудо да су Путин и Вучић изјавили да се ситуација у регииону само погоршава.
Економски део преговора је имао више “детаља”, али прилично неразумљивих. Вучић је изразио чуђење “колико је предсједник Путин детаљно упознат с многим од пројеката и послова у Србији”.
Но, уопште није споменуо који су то “детаљи”, што значи да је то била споредна тема састанка србског премијера с руским предсједником, који му је пожелио срећу на предстојећим предсједничким изборима.
Отприлике сличан сусрет су прошле недеље одржали лидер Кремља и предсједник Јужне Осетије Леонид Тибилов, што потврђује тезу да челници и политичари више долазе по подршку, него да разговарају о економским пројектима. На крају, економија и није тема проруских политичара у Београду.
Вучић сада мора измислити тешку формулу за маневрирање између два међусобно искључива тренда. Но, постоје ствари које се не могу ретуширати. Практично, нити једна земља у Европи не подржава Београд на Косову. Или барем ниједна утјецајна. Нити једна земља НAТО пакта неће наоружати војску Србије, нити ће јој пружити дипломатску подршку око контроверзних идеолошких питања која су актуална још од ’90-их. Чак и да се све ово промјени, Београд не може рачунати да ће му војну и техничку сурадњу пружити НAТО.
Као одговор, Београд није подржао нити спроводи санкције против Русије. Према Вучићу, Србија је једина земља у Европи која их је досљедно и категорички одбацила. Ту је, наравно, још увијек присутно “историјско пријатељство“, али је оно увијек на климавим ногама, што се видело на примјеру Црне Горе или “вјечном и братском пријатељству Србије и Француске”.
Предсједнички избори у Србији ће се одржати 2. априла и од 11 кандидата само Вучић има највише ојене. Но, руска му је подршка и даље потребна и то управо због тумачења “историјског пријатељства” у народу и како га тумачи политичка елита.
Познат је став већине Срба у земљи и да су за заједништво с Русијом, док у исто вријеме није разјашњен “европски пут” Србије, обзиром да је то тренд чију је природу тешко објаснити.
“Нико од Београда не захтијева да одабере кандидата по вољи Москве, јер такво што у доба мултиполарног свијета не би требало ни постојати. Данас нитко нема право српској влади диктирати модус операнди. Но, цијела ова ситуација ипак постаје неугодна. Правно, Србија није међу руским савезницима, ни дипломатски, ни војно. Могуће је да је потписивање међудржавних докумената била варка да се преко тајних схема наоружавања не покаже већ постигнути степен односа, а који под предсједањем Вучића могу бити подигнути на већи ниво. Бити ограничен само на декларације и сложене вербалне конструкције је само по себи деструктивно. Но, то си већ питања за релевантне руске структуре у власти, а не за Србију. Односи између Русије и Србије, наравно, мораће се подићи на нови ниво. Aли само ако Београд коначно одустане од старог дизајна у којем има “Срба и сто милијуна Руса”, али на “европском путу”. Ту је класична прича када осјећај народа није усклађен с понашањем политичких елита, а Aлександар Вучић међу њима можда и није најбољи”, закључује Крутиков, што је заправо порука Вучићу да ће имати подршку Москве, али не може вјечно сједити на двије столице.
ПРАТИТЕ СРБИН.ИНФО И НА ВАЈБЕРУ!
КЛИКНИ ОВДЕ!
Коначно, Крутиков је јасно рекао како би Вучић волио водити политику Јосипа Броза Тита, али данас нити су такве околности, нити је Вучић Тито.
