Прочитај ми чланак
Ма шта неко мислио о Николи Пашићу, неоспорно је да је његов државнички допринос у ослобађању и уједињењу поробљеног српства непроцењив. Кроз своје вишедеценијско политичко деловање прешао је пут од великог борца против тираније, диктатуре и аустрофилства последњих Обреновића, па све до преузимања државног кормила и спровођења политике која је довела до ослобађања Старе Србије, а каснијом победом над Аустро-Угарском и уједињења вековима окупираних српских земаља.
То што нам је у свему томе наметнуто и несрећно и кобно југословенство, није већинска кривица Пашића, али је јесте његово касно схватање куда ће нас све то одвести. Сведоци смо да неки то до данас нису схватили.
У Дому културе у Чачку, на додели звања Почасног грађанина Чачка, из уста Председника Србије чусмо неумесно поређење којим се позва на тог и таквог Пашића. На скандирање и протесте народа и одборника Двери у СО Чачак, да је издао Косово, да није истражио изборну крађу, те изневерио оне који су га бирали, наш вајни Председник рече и следеће: Што би рекао Никола Пашић, целог живота сам се борио да такви као ви имају право гласа. Било је председника који би вас хапсили, председника који би вас тукли, а ја вас пуштам да причате шта хоћете“
Овом првом реченицом Николић себе повеза са великим Николом Пашићем, а другом са представом о себи као о политичкој демократској громади која бди над свима нама и довикује нам „Нико не сме да вас бије…“
Поредити Пашића и Николића смешно је и тужно. Један је градио, други разграђивао, први је уједињавао а други и ово мало што нам је остало дели и распродаје, један се држао чврсто Русије као савезника, а овај други мисли да поделом ордења „као конфета“, замаже очи руском руководству да не водио јефтину, квислиншку ЕУ-НАТО политику. Први је Косово ослобађао, а овај данашњи Косово на тацни предаје… Коначно први је и поред одређених грешака остао упамћен међу народом српским као један од највећим државника које је српство дало, а овог другог и потомци ће памтити као неког ко је променио и издао политику коју је представљао као своју више од деценију и по и који је направио огроман и стрмоглави пут од српског националисте до евроунијате.
Да ли си се Николићу на подијуму чачанског Дома културе, док су ти млади људи и патриоте звиждали, бар на трен сетио када су и тебе некада износили из посланичких клупа, хапсили, затварали? Сети ли се свих оних патриота који су српство бранили као добровољци твоје некадашње странке? Многи од њих дадоше своје животе или здравље за идеологију коју си тад сматрао својом. Сети ли се шта си све говорио, а шта сада причаш? Мучи ли те помало савест, или си одавно заборавио на заклетве које си у Цркви полагао? Сетиш ли се свога кума сужња и мученика кога си издао, а који чами 11 година у Хашком казамату? Сетиш ли се свих нас који смо ти годинама поверавали свој глас, а које си преварио и издао? Да ли си тамо, на подијуму чачанског Дома културе, било шта од овога могао па помислиш, гледајући како неке савремене младе српске родољубе, полицајци у цивилу гурају из сале јер протестују против твог слугањског и квислиншког режима. Да ли је тај осмејак на твом лицу био само болни грч човека који је све што је говорио изневерио, или је то осмех новог европејца који задовољно прима почасно грађанство града који му ништа не дугује, а којим лечи своју гордост и сујету?
Ниси ти Председниче Николићу ни до колена великом Пашићу. Тужно је кад великана цитира неко ко га није достојан. Јуче је Баја Пашић поново умро, на подијуму чачанског Дома културе, овог пута од стида.
Ни то ти не би било довољно, па још по врх свега успореди себе и са Господом Исусом Христом, рекавши „Опрости им, не знају шта раде“.
Ако је и од тебе Председниче, много је.
„Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека“
Народни трибун,
Негде у слободним српским планинама
(Двери српске)
