Прочитај ми чланакДвије деценије након остварења „тисућљетног сна“ о независној држави свједочимо хрватском буђењу и схватању да се снови и јава битно разликују.
Након што је Хрватска постала „пуноправна“ чланица Европске уније догађају се поприлично ирационалне промјене какве је унутар тог друштва и ширег окружења мало ко очекивао.
Ван сваке сумње данашња Хрватска тавори са проблемима идентитетске природе. Међутим, проблеми не произилазе из идентитетске недовршености, него из свијести (или бар интуиције) да је овакав колективни идентитет заснован на крајње погрешним основама, те да као такав води у беспућа ирационалности. Колективни идентитет је жива материја каква се увијек надграђује, развија и употпуњује, но, кад је заснован на „лошем темељу“ мора трпити потресе, ерузију и опасност од потпуног урушавања. Гдје лежи суштински проблем?
Седам деценија егзистирања југославенске државе показало се као прекратак период за квалитетан развој једног новог облика колективног идентитета – југославенске нације. Многи се неће сложити, но мој утисак јесте да је југославенска нација стварана на добрим основама, па чак и на цивилизацијски сасвим прихатљивој идеологији. Кад к томе додамо тешке услове унутар каквих се овај национални идентитет развијао можемо слободно рећи да су остварени одлични резултати. Међутим, за пуну материјализацију једноставно није било довољно времена, а за то су се побринули глобални хегемони какви су ову државу циљно и плански разбили.
Овде морамо апострофирати како је разбијање југославенске државе и недовршене нације ишло по јасно препознатљивом моделу. Како то код примјене „британског модела“ увијек бива за разбијање државе користе се инструменти дестабилизације – политички, безбједносни, економски (посебно манипулативно финансијски) и ини, а све да циљем произвођења унутрашње кризе. Небројено пута показало се како су управо кризе „плодно тле“ за стварање накарадних самопоимања.
Тако у условима озбиљне дезорјентације већина јужнославенских народа, иначе конститутивних субјеката државе, прихвата крајње нерационалне перцепције сопственог идентитета и „постају нације“. Нације и народи (етницитети) су сасвим различити друштвени феномени и облици идентитета, какве могу „бркати“ само недовољно образоване или добрано дезавуисане особе (а особе чине колективитете). Значи, унутар јужнославенске заједнице већина етничких група, без икаквог утемељења и у условима тешке дезорјентације, прихвата мантре скоројевића Бадинтера и његове „комисије“ о републикама као носиоцима суверенитета. Дотадашњи народи преко ноћи постају „нације“ темељећи такво самопоимање само на бази силом наметнуте воље глобалних хегемона, а без икакве утемељености (понајмање оне здраворазумске).
Елем, овде долазимо до есенције проблема какви муче „хрватску нацију“ и већину ексјугославенских заједница заточених у новоствореним колонијама. Задржаћу се на хрватском примјеру обзиром да понајбоље објашњава извориште проблема. На страну чињеница да су Хрвати добрано побркали термине народ и нација пошто есенцију проблема чини матрица (модалитет) на каквој је нови колективни идентитет стваран. За разбијање Југославије употријебљен је науци добро познат феномен „нарцизама малих разлика“. У питању је ирационално потенцирање разлика између појединих врлоблиских колективитета, разлика крајње упитне основаности и какве други колективитети тешко или никако препознају. Поједностављено: ама баш нико на кугли земаљској не види иоле озбиљну разлику између Хрвата и Срба (дијеле језик, поријекло, историју, менталитет, обичаје и ино), тако да истицање наших „различитости“ у оваквом обличју и оволиком обиму другим расама и цивилизацијама може да дјелује само као ирационално понашање и ништа друго.
О АУТОРУ
Борислав Радовановић је дипломирани правник за безбедност и криминалистику.
И унутар српског етничког бића „нарцизми малих разлика“ врло су присутни, но код наше „браће“ Хрвата проблем лежи у томе што на ирационалној нарцисоидности почива њихово укупнп самоидентификовање. Нису Хрвати колективни идентитет градили на позицији „јесам“, него на супозицији „нисам“ („Нисам Србин“). Кренули су од тога да ми нисмо „етнички рођаци“, односно да не потичемо из истог етничког језгра.
Да би то „доказали“ устврдили су да не говоримо истим језиком обзиром да је управо језик примарни показатељ јединственог етничког поријекла. Након тога „подијелили“ су и историју на потпуно нерационалним и ничим утемељеним основама. Затим су обичаје и менталитет везали за вјерска опредјељења, а шта је поново крајње погрешно. Вјерске идентитете древни народи настоје одвојити од есенцијалних обиљежја сопственог етницитета обзиром да углавом датирају/потичу из предхришћанског, односно многобожачког, историјског периода.
Овде морам цинично примијетити да Хрвати имају „проблема“ и са средњовјековном историјом и измишљеним Трпимиром, Томиславом, Крешимиром и сличним „краљевима“, који су „морали постојати“ (иако нема доказа) јер је „неко морао предводити народ“ који је свакако „постојао“. Нема смисла бавити се предхришћанском хрватском историјом, но и она потоња је врло проблематична обзиром на врло изражена вјерска конвертовања. Овде је то углавном ишло по матрици да је вјерско конвертовање у католичанство пратило и мијењање етничког идентитета – у хрватски. На жалост показало се да су такве праксе у смислу идентитетске самоспознаје могуће, али уз примједбу да у правилу доводе до идентитеских проблема каквих је данашња Хрватска препуна.
Значи, то што су одређени инострани и унутрашњи субјекти зарад сопствених интереса унутар хрватске популације потенцирали крајње нерационално самопоимање засновано на „доказивању“ да нису Срби показало се крајње контрапродуктивно. У ствари показало се корисно за хегемоне и интересанџије, али контрапродуктивно по народ, новостворену државу и друштво. Но, морамо се вратити питању: због чега је потенцирано грађење хрватске нације на феномену „нарцизама малих разлика“? Ту је одговор врло једноставан – небројиво пута показало се да овакви нарцизми неминовно воде ка сљедећем познатом феномену „анагонизама малих разлика“. Нарцизми воде ка антагонизмина, а ови даље ка крвопролићима. Зна се да су сукоби између колективитета „малих разлика“ у правилу много крволочнији и тежи, те да садрже и елементе аутодеструкције („убити Србина у себи“).
Значи, признали то појединци или не, модерна хрватска „нација“ креирана је као инструмент/средство/оруђе разбијања Југославије и сукобљавања са Србима као фактором очувања земље. То нити је кад била, нити ће икада постати нација, а да је то тако свакодневно показују еклатантни примјери. Ето примјера ради, могло се очекивати да ће уласком у Европску унију Хрвати избалансирати и изоштрити национално самоодређење. На једној страни уласком у ову наднационалну заједницу могло се очекивати ублажавање национализма, а посебице шовинизма, са каквима Хрвати озбиљно таворе. Просто, било је за очекивати да ће се „угледати“ на друге европске нације и позитивно мијењати. Са друге стране улазак у асоцијацију бројних националних, етничких, вјерских, грађанских и иних идентитета подразумијева потребу очувања различитости, али на основама мултикултурализма, гдје се опет могло очекивати позитивно цивилизацијско напредовање.
Међутим, ништа о очекиваног није се догодило, него су се Хрвати у новонасталим околностима просто погубили, додатно дезорјентисали и „вратили коријенима“. Умјесто да користе благодети ЕУ наше комшије одлучиле су „вратити се на Балкан“ и наставити са начином битисања на какав су навикли. Зашто? Просто – као нација настали су на анимозитету према Србима и без Срба нема им постојања! Без Срба данашњи Хрвати немају на чему градити сопствени идентитет обзиром да је заснован на негацији српства (ли боље рећи на српству). У данашњој Европи, па чак и на глобалном плану, мало кога занимају „различитости“ између Хрвата и Срба, односно колико и како се Хрвати разликују од Срба. Сад, обзиром да хрватски национални идентитет почива на том „разликовању“, а шта је Хрватима преостало? Управо оно шта су и учинили – вратити се на Балкан и „својим“ Србима.
Додуше, можемо актуелна догађања тумачити и другачије. Можемо рећи и да су се Хрвати вратили на почетак, те у нади да ће поновним преиспитивањем властитог идентитета наћи какву-такву подлогу грађења идентитета на матрици „јесам“. У том контексту можемо посматрати и ескалацију подјела на неоусташтво и антифашизам. Покушали су манипулатори „помирити“ усташе и партизане/антифашисте, међутим, у питању је нешто шта криминалистика назива „апсолутно неподобан покушај“ (нешто немогуће). Данас Хрвати расправљају шта им је од ово двоје драже и „ближе срцу“, гдје их треба оставити да то питање сами разријеше. Нормално, у нади да ће изаћи добро и цивилизацијски прихватљиво рјешења.
Ово питање директно кореспондира са вјерским и „етничким“ конверовањем током Другог свјетског рата. Сви они чији су преци током рата покрштени (насилно или из нужде) схватиће да се морају помирити са својим српским или бар јужнославенским поријеклом, или се одрећи историје даље од једног вијека. Потом долазе на ред конвертити из Великог рата и хабзбуршке Монархије, па све до црквеног раздора из 1054. године и прије тога заједничких хришћанских почетака. Након тога, ако то доиста желе, могу се позабавити и богом Перуном и богињом Славом.
Желим поентирати на томе да вјерско конвертовање не смије бити претпоставка етничког самидентификовања, јер тиме долазимо у „ћорсокак“ из каквог нема излаза. Данашњи Хрвати имају озбиљне проблеме етничко-идентитетске природе, какве морају разријешити уколико теже ка иоле здраворазумском и квалитетном самоодређењу као нужне претпоставке интеграција ка каквима стреме. То је важно и због чињенице да су одабрали крајње погрешан облик колективног идентитета у виду нације и националне државе. У питању је концепт створен у функцији империјалног капитализма и као такав још прошлог вијека одбачен управо од центара моћи какви су га створили (одбачен због превазиђености и неусклађености са интересима центара моћи). Даље истрајавање на овом концепту је озбиљна будалаштина.
Значи, данашњу ситуацију у Хрватској можда и не треба перципирати као нешто накарадно или декадентно, иако тако дјелује. Можемо то схватити и као повратак на почетак и преиспитивање неспорно начињених погрешака. Нормално, уз ноторну чињеницу да већински дио популације још увијек није спреман признати властите грешке и суочити се са истима. Но, и такви интуитивно осјећају да су негдје погријешили и то свакодневно манифестују – понекад (ауто)деструкцијом, некад нарцисоидношћу и анимозитетима, а понајчешће неартикулисаним емоцијама. Кад све то „испразне“ очекивати је да ће прорадити и свијест!
