Ноам Чомски у свом новом осврту дотиче се бројних важних актуалних тема и притом, као и увијек, говори тачно онако како и мисли чиме успијева део публике одушевити, део можда разљутити, а код неких изазвати обје емоције унутар једног те истог осврта.

Рођен је у Сједињеним Државама и упорни је критичар америчке владе и друштва. Потиче из породице украјинских Јевреја, али га то не спречава да заузме критичан став и према Израелу.

Управо због свог бунтовног духа и оштрих коментара, сматра се једним од најутјецајнијих интелектуалаца у савременом свету. У интервијуу за Tiempo Argentino говори о медијима,  „новој Латинској Америци“ и покрету Оццупy.

Почетна тема овог разговора је била ситуација у Гази, одакле се вратио неколико дана раније прије но што је Израел покренуо војну кампању против Палестинаца. Тамо је обишао болнице које су још увијек биле читаве у то вријеме, те увидио потешкоће с којима се суочавају лекари због недостатка лекова.

Иако је данас ситуација на Блиском Истоку главна тема, Чомскy предано ради на историји Латинске Америке. Писао је много о тој регији у последње вријеме. „Латинска Америка се почетком 21века успјела, први пут након 500 година, да реши утјецаја САД“, објашњава.

„Процес уједињења земаља Латинске Америке тече полако, али се остварују знатни кораци у том смислу“ додао је, прије но што се упустио у анализу односа Латинске Америке и Сједињених Држава.

„Сви ови догађаји, који су позитивни за Латинску Америку, нимало се не свиђају Сједињеним Државама. Оне су потиснуте у своје две преостале војне базе у регији. Читам како је на сусретима дипломатија земаља Северне и Јужне Америке САД све више изолиране. То се видјело на почетку самита у Картагени, ове године.

На том састанку су САД и Канада заступали супротна стајалишта од осталих земаља, у свим кључним питањима. Не би ме чудило да, на слиједећим таквим скуповима, САД и Канада не буду уопште позване. САД ће покушати повратити изгубљени утјецај и надзор, с Обамом у другом мандату.

У Хондурасу, на примјер, Обама је успио спровести војни удар. О ономе што се тренутно збива у Парагвају, не знамо детаље. Да се претпоставити је како иза разрјешења с дужности предсједника Фернанда Луге стоје САД. У Чилеу Америка ради на развоју војне сарадње. Заједнички граде радарски систем, како би били војно присутни. С тим не мислим да желе вратити Чиле у вријеме Пиночетове диктатуре, али је сигурно како желе ојачати свој утјецај у тој земљи. Иако особно мислим да у томе неће успјети“, рекао је Чомскy.

Т. А: „У којој мјери је развој Латинске Америке присилио САД да се више усреде на остала збивања у свијету?“

Ноам Чомскy: „Будите опрезни, што мање пажње САД посвећују том континенту, тим боље по њега самог. Али не мислим да је то тако. Кад се нешто догоди у Латинској Америци, САД су увијек присутне.

80-их су биле изузетно активне у Централној Америци. Све диктатуре у Јужној Америци су биле подржаване од САД-а (у Аргентини, на примјер). Током 90-их је Јужна Америка била под контролом САД-а због политичара који су се прилагодили њиховим интересима, тако да саме САД нису имале овде много посла.

Но протеклих десет година су САД „истјеране“, на неки начин, али оне желе изнова повратити изгубљени утјецај. Мислим како сад примјењују исту политику као и раније, само је нису у стању провести у дело.“

ТА: „Поједине латиноамеричке владе су заузеле критичан став према САД, те су дошле у сукоб с мултинационалним медијским кућама. Зато су морали увести мјере које ће ограничити моћ медија. Како Ви то видите?“

Ноам Чомскy: „Стање у којем се налазе медији у Лат. Америци је скандалозно. Они су централизирани и у приватном власништву. Углавном су реакционарни и шкоде својим земљама. Приказују искривљену слику догађаја у свијету. И поред свега набројаног, мислим да није задатак влада да их ограничава и спутава, него да пронађе алтернативу.То је донекле успјело Венезуели у случају РЦТВ канала. Није угашен, али сад емитира кабловским путем.

На Западу и САД су много протеатовали због тог. Ја сам рекао нешто што овдје (у САД-у) нитко није објавио. Када би овдје ЦБС, нпр., подржао државни удар против власти и предсједника и након неколико дана тај удар пропадне, не би више постојали ни власници ни кућа. Једноставно би власници и управа те тв-постаје били убијени од специјалних јединица, без суђења.“

ТА: „Мислите ли како отворени сукоб владе и медија може подићи разину заинтересираности међу становништвом за медије саме? Односно да тим добивају непотребни публицитет?„

Ноам Чомскy: „У већини земаља владе подражавају медије. Тамо гдје то није тако, најбоље је наћи алтернативу, а никако вршити притисак. А свака озбиљна влада је у стању изнаћи друге могућности. И овдје се покушава провести тако нешто, али у малој мјери.

У САД-у, на примјер, када се 70-их појавила кабловска телевизија, Конгрес је донио закон којим је забрањено кабловским фирмама да имају монопол на одређеном подручју. На овом подручју гдје смо сад (Кембриџ), свака мрежа која жели овдје емитирати мора следити жеље заједнице гдје послује.

ТА: „Но битан је садржај, а не форма зар не?“

Ноам Чомскy: „Био сам у Бразилу , прије но што је Лула постао предсједник, и једне вечери сам посјетио „baracopoli“ у Риу, гдје сам видио нешто врло интересантно у том смислу. Не знам да ли то још увијек функционира?

Једна група људи, који се баве телевизијом, у Риу су на сред трга, у девет увече, поставили камион с великим екраном. Приказивали су програме само за људе који су сједили на тргу и у баровима. Програмски садржаји су били примјерени људима из те средине и били су им занимљиви. Нисам баш разумио оно што се говорило, али сам видио да се, осим забавног програма, говори о дужничкој кризи, о ХИВ-у и другим стварима.

Након програма једна од дјевојака је узела микрофон и постављала питања људима у близини. Они су коментирали пред камерама оно што су видјели, а њихова размишљања су се преносила директно путем тв екрана на том покретном студију. Створила се интеракција, и људи су радије гледали тај „програм“, него програме великих ТВ кућа. Све је одрадила заједница, осим техничког дијела, који је одрадила та екипа. Ето такве ствари треба радити.“

ТА: „Политички процеси као што су „арапска прољећа“, Occupy покрет и Индигнадос су побудили интерес у целом свету. Мислите ли да те групе имају револуционарни потенцијал?“

Ноам Чомскy: „Мислим да су та збивања и покрети изузетно важни као феномени, но постоје друге ствари које су револуционарније од тих покрета. На примјер, удруживање на темељу рада у фабрикама. Та иницијатива је заживјела у Аргентини, након банкрота.

Gar Alperovitz је (историчар, економист, политички активист и писац) порадио на томе и успио у Clevelandu реалзирати нешто слично. Сад тамо постоји фабрике које су у власништву запослених. То су, у суштини, кооперативе које се у овом тренутку повезују на међународној разини са сличнима у Шпанији,  То је данас револуционарно. Не знам да ли ће досећи ту разину да би могли промијенити друштво, али је нешто најреволуционарније што се тренутно догађа.“

ТА: „Једна дјевојка из покрета Индигнадос у Шпанији је изјавила како је одушевљена покретом Occupy Wall Street Experience, стога што Шпанци траже права која су изгубили, а Американци она која никада нису имали.“

Ноам Чомски: „Ови људи у САД се боре за туђа права. Људи из покрета Occupy нису у Zuccoty парку. Или их има јако мало. Сватко од тих људи има барем један пристојан оброк дневно у свом дому и не долазе из четврти у којима влада безнађе.

Они који живе у тим четвртима, немају времена за протесте. Ипак мислим како су привукли огромну пажњу медија и то на више начина.

Све што се збива у вези с Occupy покретом је у центру пажње. Но, они су у почетку врло мало говорили о неравноправности, о банкарским пријеварама, о куповању избора. О томе сада говоре. Погледајте слоган :“Ми смо 99% против 1%“. Можете га видјети посвуда, па у комерцијалним новинама. Occupy је присутан посвуда. Може се рећи како и дјелује.

Након урагана Санди, прије неколико недеља, први који су прискочили у помоћ била је младост из Occupy покрета. Помажу и оне које банке избацују из својих домова, тако што иду пред судове протестовати против деложација. Из тог разлога мислим да може прерасти у нешто конструктивно.

Ипак је најважније од свег оног што су досад учинили, а што већина медија прећуткује. Прекинули су праксу атомизације друштва. Ово је социопатско друштво које је састављено од појединаца. Људи се не састају како би разговарали. Препуштају се гледању телевизије и потрошњи. 

Occupy је учинио да се људи састају, те да у том дружењу учине нешто за опште добро. Отворен је простор интеракцији између људи, простор за дијалог. Људи се уче дјеловати заједнички. И то је јако важно, понајприје у једно оваквом друштву као америчко. Ако буде потрајао, Occupyy би могао надахнути друге и потаћи их на заједништво.“

ТА: „Не мислите ли како би овај покрет могао изазвати корјенитије друштвене промјене?“

Ноам Чомскy: „То је једна од могућности. Пуно тога се догађа у овој земљи. Ово је била само искра, те морамо још видјети што ће се бити на крају. Видјели сте како је дан након онога што се збило у  Zuccoty парку, настао покрет Occupyy који се потом проширио на цијели свијет. Од тога је прошло тек годину дана. Не може се говорити превише, али је истина како је покрет имао много успјеха. Кад би било могуће повезати Occupyy с другим покретима, то би било интересантно за видјети.“

(Адванце)

Ознаке: Occupy, Tiempo Argentino, интервју, Латинску Америку, Ноам Чомски