Прочитај ми чланакЈосип Броз учешће у Шпанском рату до краја живота крио од очију јавности. Крајачић: IV одсек се бавио диверзијама али и ликвидацијама троцкиста.
Јосип Броз учешће у Шпанском рату до краја живота крио од очију јавности. Крајачић: IV одсек се бавио диверзијама али и ликвидацијама троцкиста.
Недавна иницијатива неколицине адвоката и историчара за оцену уставности правилника о коришћењу документације Безбедносно-информативне агенције, којим Архив затамњује кључне податке у документима и ограничава њихово коришћење историчарима у научноистраживачке сврхе, прилика је да се још једном отвори питање о нашој савременој историографији.
Споменути правилник, који је, иначе, само објављен на огласној табли Архива Србије, али не и у „Службеном листу“, дестимулише истраживаче који покушавају да попуне многобројне „црне рупе“ из наше, пре свега политичке прошлости. Да ли је тај правилник у функцији оних центара моћи који упорно покушавају да докажу да нам је превише историје, да би требало све заборавити и окренути се будућности?
Међутим, они заборављају да уколико историографија не изгради што истинитију слику о протеклим временима и догађајима, остаће мањи простор за лутања генерација које су пристигле и које ће тек пристизати. До тада ће се у историјском сећању и предањима народа разноразне дилеме само мистификовати и добијати погрешна значења.
У заоставштини недавно преминулог бившег главног и одговорног уредника „Новости“ Пере Симића остала је огромна историјска грађа из московских, београдских, загребачких и словеначких архива из новије политичке историје. На тим документима нема никаквих затамњења, те њихово тумачење и објављивање није, на срећу, никаквим актом ограничено.
Перо Симић, као један од најбољих познавалаца живота и дела Јосипа Броза, издвојио је његово учешће у Шпанском грађанском рату као највећу мистерију у каријери вође друге Југославије.
– Ту велику енигму Тито је до краја живота крио, и од очију јавности, и од својих најближих сарадника, и од најинтимнијих пријатеља. А добро се побринуо да се та тајна не открије ни тридесетак година после његове смрти – записао је Симић.
Поклопац ове Титове Пандорине кутије први пут је одшкринут почетком педесетих година прошлог века. Дипломата Ранко Марковић, отправник послова у амбасадама у Варашави и Тирани, препричао је службену белешку његовог пријатеља и амбасадора Мите Миљковића, о предаји акредитива 1953. године у Софији. Миљковића је примио шеф бугарске државе Георги Дамјанов.
У опуштеном, спонтаном разговору, када је успут споменут Јосип Броз, Дамјанов је упитао Миљковића:
– А како је мој стари друг Валтер? Ми се дуго познајемо, у Москви смо добро сарађивали. Он има велике заслуге за међународни комунистички покрет. Њега су слали на задатке у Шпанију и тамо је једно време био у великим тешкоћама, али се добро извукао. И друге задатке друг Валтер је добро извршавао.
Амбасадор Миљковић ће детаље овог разговора, пред крај живота, испричати и књижевнику Драгославу Михаиловићу.
Из књиге Фреда Копемана Reason in revolt, објављене у Лондону 1948. на којој је и Тито
Георги Дамјанов је, иначе, био високопозиционирани совјетски агент који је радио у апарату Коминтерне. Био је шеф једног од најважнијих њених делова, одељења за кадрове за све земље Европе, и све време је деловао под конспиративним именом Александар Белов. У Бугарској је најпре био министар одбране, а потом и шеф државе.
Тито је демантовао тврдње свог наредбодавца из Коминтерне. И не само њега. Било је многобројних сведока који су тврдили да су се са њим срели у Шпанији. Као по правилу, Тито је одговарао да их никад није видио.
Није се освртао ни на тврдње и сведочанства значајног француског писца и Де Головог министра културе Андреа Малроа, који је америчком новинару Сиријусу Сулцбергеру, који је уживао велико поштовање маршала Броза, да је Тита видео у Шпанији. Ово Марлово сведочење налази се у Архиву Словеније, у фонду Владимира Дедијера. Није реаговао ни на књигу Швеђанке Густи Стридсберг „Мојих пет живота“, која је објављена давне 1968. године у Хамбургу. Швеђанка је посветила две стране њеном саборцу Јосипу Брозу Титу и написала да су се током рата сретали у Барселони.
Јосип Копинич, једна од највећих енигми југословенског комунистичког покрета, човек који је највише помогао Титу да дође на чело Партије, у Пули, 1983. године, отвориће душу покојном колеги Зорану Богавцу и писцу ових редова. (Новинска судбина текста насталог после овог сусрета с Копиничем заслужује неколико реченица. После првог наставка објављеног у „Репортеру“ бива забрањен. После извесног времена слично се десило и у листу „Интервју“. Интегралан разговор са Копиничем, који је још био жив, објављен је тек после шест година, 1989. године у „Дуги“.)
Тито, Владимир Бакарић и Стево Крајачић
Јосип Копинич, који је био високи совјетски обавештајац у Шпанији, говорио је на које задатке су Стаљинове специјалне службе слале Тита у Шпанију. По његовом сведочењу, Милан Горкић је био представник Коминтерне за Шпанију „у свим видовима помоћи и односа“, а да се „после Горкића Тито прихватио доброг дела тих послова“.
То је значило да је под Титовом контролом био рад представника IV одсека НКВД-а, а један од тих послова била је и ликвидација непријатеља у иностранству. Као контролор IV одсека, Тито је одлазио у Шпанију на инспекцијска путовања, на дан-два, сведочио је Копинич.
У богатој заоставштини Пере Симића налази се још једно сведочанство о Титовом боравку у Шпанији и његовим конкретним задацима. Морис Торез (Maurice Thorez) је у време Шпанског грађанског рата био генерални секретар ЦК КП Француске, преко њега су из Москве преношене све поверљиве совјетске одлуке и директиве за Шпанију. У његовим рукама је остао и документ из кога се „видело да је Тито био задужен за ликвидације у Шпанији“, прецизније, да је био „шеф штаба за ликвидације у Шпанији“.
После Торезове смрти, садржај тог документа Владимиру Дедијеру је 1979. у Паризу презентовао биограф лидера француских комуниста Алберт Собоуле. Постојање овог документа Дедијеру је десет година касније, септембра 1989, потврдио и Јосип Копинич.
Овај документ потврдио је и један од шпанских ликвидатора, Иван Стево Крајачић:
– Четврти одсек је радио две врсте послова: диверзије под командом руског генерала Павлова и ликвидације непријатеља – троцкиста – пише у рукопису књиге Пере Симића која би ускоро требало да убуде објављена.
Позадину ове велике Титове тајне до краја је дешифровао један његов блиски сарадник, који је једно време био и шеф кабинета, загребачки комуниста јеврејског порекла Лео Матес. Тито се са Матесом дружио баш у време Шпанског грађанског рата, а по окончању тог рата свраћао је и у Матесову кућу у Загребу.
Благоје Паровић у Шпанији
У Архиву Словеније, у фонду Владимира Дедијера, налазе се многа документа и докази које је оставио овај велики историчар и истраживач. Ту је забележен и један догађај који се одиграо у првим данима Другог светског рата у породичној кући Леа Матеса, на Шалати у Загребу, а који даје сасвим други угао гледања на Титов боравак у Шпанији.
Поред Матеса је седела Анка Буторац, бивша супруга Благоја Паровића, једног од најпознатијих југословенских комуниста, који је неколико месеци пред одлазак у Шпанију пао у немилост и Коминтерне и своје супруге због љубавне везе са једном младом сарадницом совјетског посланства у Будимпешти.
Разговор са Леом Матесом од 24. септембра 1983. године, Титов биограф Дедијер је верно, од речи до речи, забележио:
– Тито у Матесовој кући у Загребу, изнад Шалате, Анки Буторац одједном:
– Ја сам твога „друга“ послао у Шпанији у смрт!
Дедијерова неверица је била толико велика да је поред ове Титове реченице, у левом горњем углу, розе фломастером исписао четири крупна узвика „!!!!“.
СОВЈЕТСКИ ОБАВЕШТАЈАЦ У ТИТОВОМ КРЕВЕТУ
После смрти Титове велике ратне љубави Даворјанке Пауновић, поред Тита се нашла млада партизанка из Лике Јованка Будисављевић. Јосип Копинич је тврдио да је Иван Крајачић Јованку средином 1945. послао на деветомесечно школовање у московску обавештајну академију „Ђержински“. Кад се вратила у Југославију, напрасно је постала Титова домаћица.
Копинич је испричао још једну шпијунску причу коју је забележио Владимир Дедијер. По овом сведочењу, индијски председник шездесетих година прошлог века у Њу Делхију је у поверењу рекао Копиничу, тада директору пулског бродоградилишта, да је Јоже Смоле агент америчке ЦИА и замолио га да о томе обавести Тита:
– Тако сам и учинио – говорио је Копинич. – Али Тито уопште није реаговао. Напротив, после врло кратког времена узео је Смолеа за свог личног секретара.
