Прочитај ми чланакЧесто се дешава да миротворни предлог једне стране, у некој тешкој и дугој међународној кризи, друга страна не само одбије, већ га искористи да своју позицију ојача и тако цео проблем још више и теже затегне и искомпликује. Догоди се, тако, да криза постаје још дугорочнија и опаснија, а негативно утиче и на неке преткризне ситуације које се брзо преобрате у нову праву кризу…
Како то? Па, бахати и јачи, обично милитарни део кризе, закључи да је друга страна понудила неко компромисно и миротворније решење само зато – што је војно слабија и зато тражи било какав излаз!
Може ли се оваква шема применити на Србију и њене најновије напоре да допринесе решавању косметске кризе? Више не може него што неће! Посебно ако неки наши самоуверени аналитичари и посматрачи и даље буду понављали да је Србија војно слабија (мисли се од албанског Косова) и да нема шанси да врати покрајину у српски интегритет – наравно ако НАТО буде седео скрштених ракета…
Србија, на срећу, тако не мисли, или се тако не понаша, већ настоји да заштити свој територијални интегритет и суверенитет политичким ангажовањем које подразумева заштиту и примену међународног права и базичних принципа Повеље Уједињених нација. Наравно и превасходно – и поштовањем и заштитом сопственог достојанства и принципа своје политике, историје, правде. И, то је посао без застанка – док се не реши криза нашег Косова и Метохије.
Управо сада, ових дана, такав покушај тече.
Неће се Србија зауставити, иако се, опет, на самом почетку, уверила да Запад, посебно Вашингтон и Лондон, али и Париз, Берлин и Брисел, неће одустати од изразите антисрпске политике о Космету и још неким преокупацијама Београда. Подржали су, у срду, у Савету безбедности УН, предлог Приштине да се укине УНМИК који штити мир на Космету. Амери су се такодје заложили и за укидање Резолуције 1244, која штити српски интегритет и спречава ширење независности Косова, што би се завршило и пријемом у УН… Србија би тако остала без своје вишевековне постојбине.
Хроника се исписује, брже или спорије, али не престаје. Као некад, кад је трештало – отварају ли се то нове, завршне битке за Космет? Требало би први да одговоре они који изјављују да је – Србији Америка пријатељ! Или, Британија, на жалост и Фтанцуска а Немачка је посебна и тежа прича. Нека односе са овом Србијом, баш сада, оцене и амерички амбададор, Скот, и његове западне колеге који се у Београду понашају као – неоколонијални представници, а не амбасадори ограничених права…
Свима, и домаћим и страним посматрачима, председник Вучић је понудио једну крупну тему – за тумачење, некима и за утицај на процесе који се нагло отварају.
Вућић, још у инаугуралном говору, при полагању председничке заклетве, гласно је обзнанио важан пројекат – “унутрашњи дијалог” који ће се усмерити најважнијем и најтежем циљу – Космет.
Прво се показало неко стегнуто задовољство у широј јавности, брзо је и ојачано и најавом да ће у мултидијалогу учесници бити, не само политичари свих врста и партија, већ и академици, наша Црква, школе и организације, малте не сви који мисле о Косову и Метохији. Иако аутор није, на почетку, понудио неки организациони програм, правила дебате, разговора и закључивања, од којих ће се извлачити један оперативни план, реаговања су почела, малте не сместа, наравно и различита.
Подршка је била упдљива, превасходно из кругова власти и њихових већинских грађанских симпатизера, наравно и оних објективних посматрача који желе брзо и праведно решење косметске кризе. Природно за Србију и Србе, стигле су и критике, више формалне него суштинске природе – чак су се неки опозиционери међу собом закачили.
Главни удар стигао је, наравно, од оних од којих се очекивао – косметских Албнаца и њихових западних заштитника, што се јасно видело и на седници Савета безбедности УН, прошле среде, кад су амбасадори САД, Британије, Француске, одржали предлог Прштине да се оконча мисија УНМИК на Космету. Бесмисао тог, бесумње, унапред договореног поступка, огледа се у бројним лицима западне пилитике, а највидљивије је да приштинско Косово није члан УН, па и нема права да било шта предлаже неком телу светске организацује, посебно не Савету безбедности.
Очигледно, НАТО речи добијају улогу и смисао – НАТО ракета.
Силом су Србији отели Космет, силом хоће да га задрже, а да, притом, имају легалитет и затиту Савета безбедност УН – зато и гурају приштинску државу у УН. Притом, Србију у свему заустављају и условљавају – чак и у дуговечном процесу уласка у ЕУ – само ако призна незавусно Косово! Неки посматрачи, и овај Вучићев многодијалог тумаче као припртему тог завршног чина – опроштаја од Косова и Метоније!
И још један детаљ – чињеницу да Србија и данас плаћа косметске кредите из времена Југославије, Дачић је у СБ овако прокоментарисао: “Косово је Србија, а овде Косово није Србија”!
Дачић се такође истакао политичким ангажовањем и пре одласка на седницу СБ УН. Укључујући се брзо у Вучићев „унутрашњи дијалог”.
Први наш дипломата је предложио компромисно, али и спорно решење – разграничење Срба и Албанаца, уз допуну да би Срби у албанском делу имали ЗСО, а српски манастири и цркве добили би заштитни статус, као у Светој Гори… Дачић не каже, али овај план – иначе, више пута су раније слични предлози и одбацивани – подразумева мнгоо већу територију Албанцима! А, такође може да се схвати да би то био увод у пројекат “велике Албаније”, наравно на српској теротприји… Тада би се, ако почне нови почетак отимачине косметслко-српске територије, а то значи и нове битке, зар се не би рекло – Косово није Србија!
Да ли је тако, овако или оинако, а предлаже се и статус кво, замрзавање садашњег стања, неће се ускоро знати, можда ни после завршетка Вучићевих вишедијалога. Некима, можда, привлачно могу да делују пројекти дијалога, монолога, разграничења, замена, унија, конфедерција и ко зна шта ће се све још чути, и то не би требало никоме да смета. А, је ли сметња, или нешто неизмерно теже, неприхватљиво од почетка до краја, да се Србији наметне решење које се не би изговарало – Косово је Србија. Не само зато што је тако вековима, од постанка и опстанка Србије, већ што, збиља, Србија не би била ни Србија, ако се на Косово и Метохију не би вратили сви протерани Срби – и онима 1,9 одсто Албанци би показали пут назад!
Дијалози, унутрашњи или спољни, и програми, испред и иза нових и старих граница, али и све што ће се, као сада и раније, припремити неминовно пада – без Срба и њиховог Космета! Гаранција су, опет, пријатељске – Русија и Кина.
Њихова помоћ је изузетно важна и због чињенице да су све џаве чланице СФРЈ против Србије коју посебно погађа македонско и црногорско признање Космета које је плод антисрпске политике владајућих кругова у Скопљу и Подгорици.
Поготово што Балкан постаје сцена за нове битке.
