• Почетна
  • ДРУШТВО
  • Нови Пазар: На порти Св. Николе непознати починиоци исцртани симболе ислама
Прочитај ми чланак

Нови Пазар: На порти Св. Николе непознати починиоци исцртани симболе ислама

0

novi-pazar-sv-nikola-crkva-porta-islamski-simbol-1

НОВИ ПАЗАР – Непозната лица у ноћи између понедељка и уторка исцртала су на капији порте цркве Св. Николе у Новом Пазару симболе ислама, полумесец и звезду.

У Епархији рашко-призренској наводе да је натпис, иписан црвеном бојом, „изазвао узнемиравање свештенства и верног народа у Новом Пазару”.

„Имајући у виду да до сада није било исписвања исламских симоба на нашим светињама и да на овом делу Србије имамо коректне односе са представницима Исламске заједнице, искрено верујемо да је највероватније реч о изолованом случају”, наводи се у саопштењу Епархије.

Они позивају Исламску заједницу да одлучно осуди ту провокацију чиме би дали свој допринос учувању међуверских односа на простору Новог Пазара и целе регије.

„Епархија Рашко-призренска остаје дубоко посвећена изградњи мира и толеранције међу припадницима различитих вероисповести који живе на овом простору”, додаје се у саопштењу.

(Бета)

2 коментара “Нови Пазар: На порти Св. Николе непознати починиоци исцртани симболе ислама

  1. Спира каже:

    јадни ти муслимани и нису свесни да су изманипулисани од вечног рима ( намерно мало слово) Њихова релија је једна од многих превала римске цркве као што су и фашизам и комунизам

    1. perungromovnik каже:

      јудео-ватикан је створио све нове религије, док наше православље датира дубоко у прошлост. Кад су видели да НИСУ Срби у потпуности прешли у кршћанство, него су задржали Видовдан као и остале Божиће и Славе, прогласили су нас „шизматицима“ и прихватили се посла да створе нови религијски правац – ислам! па кад им и то није прошло онда су створили комунизам, итд итд итд…али није све то успело да у потпуности уништи ПРАВИ СРБСКИ ДУХ и одагна Световида, Божића, нашег Ратника-Предводника (као и остале Божиће, Србске Славе) па су кренули у пропагандни рат и стварање умоболних отпадника међу новонасталим верским правцима, направљеним у њиховим кухињама, и Ради знања препоручујем да се прочита ово, иако можда нема директне везе са текстом:

      Видовданска традиција захтевала је жртвовање Мурата богу
      Виду. У складу са старим култним обичајем Срба „…Милош Обилић принео
      је жртву Врховном Богу, Оцу свога народа, као
      и Његовом херојском Сину и Божићу Световиду на начин својих православних предака: уместо јагњета на дан Божића Световида убиће турског цара Мурата…“

      Милошев подвиг се огледа у следећем:

      Прво, замисао да треба убити Мурата вероватно је његова,
      као и да се за тај најтежи и најважнији задатак у целој битци морају одабрати
      најбољи витезови који желе – и могу, без обзира на цену – да га изврше. Уједно,
      он је био њихов војвода и све се одвијало под његовом командом;

      Друго, Милош се пред Лазаром заклео да ће убити Мурата,
      знајући да га чека сурова смрт. Он се унапред жртвовао, иако то није морао.
      Свесно, зарад општег, вишег циља од којег је зависио исход битке, пошао је у
      сигурну смрт – али и у вечну славу.

      Треће, он својом личношћу уједињује ратнике старе православне
      српске вере са витезовима нове, кршћанске, оба се светоназора у њему спајајући и на свој начин настављајући
      да трају кроз видовдански култ и српски војнички дух. Јуначким чином заробљавања Мурата Милош је учинио подвиг,
      увеличан витешком понудом султану да сам одузме себи живот.

      Четврто, понудом Мурату да изврши самоубиство навео га је
      да се сам жртвује Божанству
      Виду, једном од српских Божића
      као насилник, освајач, тиранин и непријатељ. Тако Милошев мач остаје чист – као
      мач Божије правде, изнад Муратове главе као претња сваком злу, али и симбол
      части, истине, вере и правде.

      Пето, сам чин оваквог жртвовања Мурата – кога су Турци
      макар делимично морали били свесни – за све њих био је поражавајући, а за целу
      војску тешка срамота, тим пре што се све то догађало усред њихове војске а они
      били немоћни ишта да учине. Јер, Турци са Бајазитом на челу су томе
      присуствовали као пуки посматрачи, пуни стида што су дозволили да им цар буде
      заробљен, и да се тако самосатре.

      Шесто, што после Муратовог самоубиства више није могло
      бити говора о било каквој предаји или нагодби, већ је свима остало једино да се
      боре до смрти; и

      Седмо,
      ваља знати да је такво витешко дело – по садржајности, етичности, јунаштву и
      пожртвовању – јединствено у светској историји, да му нема равна ни у антици,
      како је нагласио ромејски историчар Дука.“

Коментари су затворени.