Прочитај ми чланак
Криза у Украјини показује да ће земље попут Кине и Русије убудуће снажно оспоравати доминацију САД, макар у свом најближем окружењу.
Највиша зграда на свету је у Дубаију, најобимнија рафинерија нафте у Индији, а највећа компанија на берзи у Кини, набрајао је пре извесног времена Фарид Закарија знаке слабљења америчке империје и доласка новог, постамеричког међународног поретка. Данас би у прилог тези о крају униполарног света могло да се дода и то да се, противно жељама САД, проруски побуњеници налазе на истоку Украјине, џихадисти у Ираку а Башар ел Асад на власти у Дамаску.
Од пада гвоздене завесе и пораза комунизма и СССР-а у хладном рату Америка је једина светска сила. Неометана ривалима који би изазвали њено уређивање света, борила се у Персијском заливу, укључила у сукоб у БиХ, бомбардовала Србију и започела ратове против Авганистана и Ирака. Свет у последњих 25 година је амерички свет у којем САД не морају да се обазиру на то шта ће рећи други. Ипак, последњих година раст економије Индије, Кине, Русије и Бразила и политичких амбиција Москве и Пекинга изгледа да су почели да круне моћ Америке, која остаје највећа политичка, економска и посебно војна сила, али која налази да јој је све теже да игра улогу светског полицајца.
У постхладноратовском међународном поретку САД су диктирале правила игре путем институција и организација као што су Међународни монетарни фонд (ММФ), Светска банка, Светска трговинска организација (СТО), НАТО и Г8. Друге земље углавном су желеле да постану део тог система, прихватајући америчку премоћ и победу америчких вредности, као што су слободно тржиште и демократија. Москва је затражила пријем у СТО, ушла у Г8 и сарађивала с Атлантском алијансом као партнерска земља. За то је добијала много похвала, све док 2008. није подржала независност грузијских области Абхазије и Јужне Осетије и тако сахранила наде за ширење НАТО-а на Грузију.
Роналд Реган је тврдио да је Москва непријатељ због њене опасне тоталитарне идеологије. После пада комунизма нестале су идеолошке размирице између Русије и САД, али, као што сада видимо, није ишчезло ривалство које нема никакве везе с капитализмом, демократијом и комунизмом, већ с геостратешким надмудривањем за што веће интересне сфере и доминацију.
Френсис Фукујама је претпостављао да је после пада Берлинског зида и пораза СССР и његове комунистичке идеологије дошао „крај историје”, односно последњи ступањ развоја друштава, у којем готово све тачке на планети прихватају демократију, слободно тржиште, капитализам и људска права. Фридманова теза о либералном свету без ратова, који су сада немогући јер је свет повезан слободним протоком људи, робе и капитала, дуго је с Фукујаминим предвиђањима усмеравала мислиоце и политичаре.
Међутим, сад се мање говори о глобализацији која уједињује планету, а више о новом хладном рату између Запада и Русије, а можда и других, нових сила, попут Кине, Ирана и Индије. Москва, ојачана приходима од нафте и гаса и економским везама с Европом, за САД је поново постала проблем кад је прошле године, уз помоћ тадашњег проруског украјинског председника Виктора Јануковича, решила да одвоји Кијев од ЕУ и још јаче га привеже за Русију. САД и ЕУ подржале су смену Јануковича и долазак нове прозападне владе која је обећала Украјину у ЕУ и НАТО. На истоку земље, с превладавајућим проруским становништвом дигнута је оружана побуна, због које је Украјина постала жариште, нестабилна земља и, као таква, тешко замислива чланица западних организација.
Русија је подршком побуњеницима и анексијом Крима желела да поручи НАТО-у да не може да се усели у њено двориште и сасвим је опколи. Управо је то највећи изазов за САД и Северноатлантски савез, који досад није морао да брине када се ширио на бивше совјетске републике и чланице некадашњег источног блока, иако се и тада опасно приближавао границама Русије. Осим тога, Москва је успела да одржи свог савезника Башара ел Асада на месту председника Сирије и спречи готово спремну америчку војну акцију против њега.
Верује се да је Москва спречила и напад Запада на њој близак Иран, залажући се за међународне преговоре с Техераном о смањивању његовог нуклеарног програма. Шиитска теократија веома је утицајна у Ираку, земљи где су до 2011. Американци имали своје трупе и где су се делимично вратили овог лета да помогну централној влади у борби против сунитских џихадиста. Да би победили ове борце који прете да разбију Ирак, Американци ће можда морати да се удруже са својим архинепријатељем Асадом.
С друге стране, јасно је да Кина, која ће, према прорачунима ММФ-а, за пет година од САД преузети прво место на листи најснажнијих економија, неће да буде оно што је био Јапан после Другог светског рата, односно да неће хтети да прихвати потчињеност САД у замену за војну заштиту и приступ америчком тржишту. Кина је најзначајнији власник америчког дуга, почиње да се спори око територија азијских земаља које су амерички савезници и увелико води сајбер рат против Вашингтона.
Када се говори о расту у будућности, не очекује се много од САД или ЕУ, али се предвиђа даље напредовање Кине и других држава БРИКС-а (Бразила, Русије, Индије, Кине, Јужне Африке). Оне би могле да чине нови блок, противтежу ЕУ и САД. После западних санкција Москви, Русија је с овим земљама договорила оснивање посебне развојне банке, која би умањила утицај западне Светске банке и ММФ-а. С латиноамеричким земљама је уговорила повећану трговинску размену, а с Пекингом енергетски споразум вредан 400 милијарди долара у наредних 30 година.
Због тога се данас говори о мултиполарном свету, где ће САД, Кина, Индија, Бразил, Русија, ЕУ и још неке земље водити главну реч. При том треба имати у виду да је Америка и даље најјача сила, посебно војно, да САД и њени савезници троше 75 одсто светског буџета за војску и да је Вашингтон у војном савезу са 60 држава. Русија и даље има великих економских проблема, Индија се бори са сиромаштвом, а Кина не поштује људска права и не показује тежњу да се демократизује. То, међутим, не умањује значај тврдњи да ће 21. век бити век Кине, Азије и Пацифика.
Ако ће тај регион економски расти, онда ће силе, пре свега САД и Кина, желети да се наметну и узму највећи део колача. Управо би Азија могла да постане најопаснија тачка на планети јер ће тамо Кина пробати да оспори вишедеценијску америчку доминацију, што исувише подсећа на Европу пред избијање два светска рата. Европа годинама уназад излази из фокуса Америке, која се усмерава на регију Тихог океана, али је криза у Украјини поново скренула пажњу САД на хладноратовске пријатеље и непријатеље.
Стивен Коен, професор руске историје на Универзитету Њујорк, сматра да је ово најопаснији тренутак од пада гвоздене завесе и да се суочавамо с највећим изгледима за рат у последњих двадесет и пет година. У том светлу на велика врата враћају се реалисти, попут Хенрија Кисинџера или Џона Мершајмера, који упозоравају да подела интересних сфера није реликт прошлости већ реалност о којој треба водити рачуна ако Запад баца око на Украјину или Русија, на пример, на Канаду.
Све то говори у прилог тези о новом мултиполарном свету у којем ће се неколико центара моћи надметати за што већи приступ сировинама, тржиштима и геостратешким територијама. У новој ери, земље попут Кине и Русије оспораваће америчку глобалну превласт макар у свом непосредном окружењу. Како ће та епоха изгледати, опет ће у великој мери зависити од Америке, односно од тога како ће она решити да одговори на изазове којих је била поштеђена четврт века.
(Политика – Јелена Стевановић, фото: Ројтерс)
