Прочитај ми чланакС времена на време у српским медијима заподене се прича о страдању српског народа у ратовима вођеним током 20. века. У том контексту највише се помиње концентрациони логор Јасеновац из времена Независне Државе Хрватске 1941-1945. и при томе се број страдалих намеће као нешто најважније у тој теми.
Прва лекција: О изворима
С времена на време у српским медијима заподене се прича о страдању српског народа у ратовима вођеним током 20. века. У том контексту највише се помиње концентрациони логор Јасеновац из времена Независне Државе Хрватске 1941-1945. и при томе се број страдалих намеће као нешто најважније у тој теми.
Обично се тада јављају они који мало тога знају јер готово ништа о томе нису прочитали већ су своја „сазнања“ стекли слушањем других себи равних по знању! Због таквих штетних свезналица, у суштини штеточина, требало би да се подсетимо неколико важних ситница које ће допринети појашњењу, поред осталог, и проблема броја жртава на јасеновачким стратиштима.
Често се у таквим јаловим разговорима устврди да је Јасеновац био табу тема, да се о том стратишту мало зна. Истина је, ипак, на другој страни!
Наиме, добри познаваоци историје Независне Државе Хрватске знају да је још крајем 1942. године, вероватно око Бихаћа, на територији коју су контролисали партизани, Пропагандни одсјек Народно-ослободилачког вијећа Југославије штампао малу књижицу „Јасеновачки логор – Искази заточеника који су побјегли из логора“.
Гласило Јединственог народно-ослободилачког фронта Хрватске „Вјесник“ објавило је крајем 1944. књижицу „Концентрациони логори“.
Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача објавила је 1946. године књижицу „Злочини у логору Јасеновац“…
Неколицина некадашњих логораша (Ђорђе Милиша, Никола Николић, Драго Чолановић) објавили су своја сећања већ првих послератних година…
Према истраживањима историчара Јована Мирковића, до рата у Хрватској 1992. године директора Спомен-подручја „Јасеновац“, а потом радника Музеја жртава геноцида у Београду, која је штампао под насловом Објављени извори и литература о јасеновачким логорима(„Графо Марк“ Лакташи, „Бесједа“ Бања Лука, Музеј жртава геноцида Београд, 2000), широм света је објављено више од 2.500 наслова различитих квалитета и квантитета. Штета је што нема другог дела истраживања која се односе на наслове објављене после 2000 године.
Као поуздан сведок за тврдње да је у Независној Држави Хрватској учињен државни злочин треба да послужи дневна или периодична штампа која је излазила у Загребу, Бањој Луци, Сарајеву…
Наиме, у штампи су објављивани говори високих државних званичника са директним претњама упућиваних првенствено српском народу, као и припадницима јеврејске и циганске/ромске заједнице. У истом контексту треба користити и филмске журнале, илити „сликописе“, по хрватском.
Службено гласило Независне Државе Хрватске „Народне новине“ доносило је све прописе и законе, па и оне који су се односили на припаднике српског народа: о прекрштавању, пресељењу, хапшењима, интернацијама…
„Брзописни записници Државног Сабора Независне Државе Хрватске“ су извор првога реда за историчаре јер је та институција формално највише законодавно тело. Сви говори чланова Сабора су верно забележени и објављени, па могу да послуже за реконструкцију прилога за тврдњу о планираном државном злочину према српском народу.
Готово сва штампа под окриљем Римокатоличке цркве била је на позицијама подупирања Независне Државе Хрватске. Има много случајева да је на првим страницама те штампе, па чак и оне намењене деци старости до 14 година, слика поглавника Независне Државе Хрватске Анте Павелића.
Припадници постројби хрватске војске – „заштитари“, усташе, насташе, дивље усташе, домобрани – волели су да се сликају са својим жртвама, живим или мртвим. Захваљујући тим фотографијама у великој мери могуће је закључити чиме су се служили у извршењу злочина, а донекле ко су злочинци а ко жртве, а најмање где је злочин вршен.
Сачувано је много архивске грађе, односно докумената разних нивоа државних власти. Доступна је документација настала у Уреду Поглавника, Предсједничтву Владе Независне Државе Хрватске, Министарства вањских послова… Вредно је нагласити да је главнина документације Министарства привреде то јест Министарства за понову, како су је тада називали, (ради се о више од 2.000 архивских кутија) недоступно што је и разумљиво јер се ради о политичким и економским плановима и њиховом спровођењу тоталног уништења српске цивилизације на тим просторима (а тај процес, као што је познато није завршен ни 5. августа 1995. године)!
Усташка надзорна служба, која је у свом саставу имала и све сабирне и концентрационе логоре, није много марила за документацију што је и разумљиво, јер је она, поред Поглавникове тјелесне бојне, била ударна песница Независне Државе Хрватске и обављала и оне послове иза којих није требало остављати трагове.
Историчарима, нарочито онима који су проучавали историју Независне Државе Хрватске, добро је познато да ниједна управа било ког концентрационог логора није правила књигу логораша (као што су Немци тражили од управе логора на Бањици у Београду) нити било какву евиденцију о доведеним групама ухапшеника. А о евиденцији побијених или сахрањених да и не говоримо!
Судећи по неким траговима, остатак остатака документације, настале од 21. августа 1941. до 21. априла 1945. године, завршио је у Лондону и Москви. Наиме, припадници нарочите комисије (представници нове Југославије, Велике Британије и СССР-а) приликом обиласка Јасеновца око 10. маја 1945. године, оно што су пронашли поделили су међу собом! А то, највероватније, значи да оно што је однето никада нећемо ни видети!
