Прочитај ми чланак
(Вељко Рачић)
По затамњеним кулоарима, кухињама и предсобљима неких државних предузећа и институција још тиња провинцијски фашизам као клупко које се почне одмотавати до у бескрај. Примјере фашизма и ксенофобије тек испиљених пиона новоцрногорске догме проналазимо и на фејсбук профилима који су такође богата ризница показатеља интимног фашизма и дегенерације погрешно сраслог провинцијског менталитета.
Ових дана у жижу јавности је доспио извјесни „Покрет за истрагу посрбица” који окупља преко двије стотине чланова, међу којима и функционере владајуће партије. Овај „покрет” који иначе пропагира нацистичко-фашистичке идеје, овдашње Србе, између осталог, упоређује и са Вермахт окупаторима, предлаже „тријебљење губе из торине” и „смрт вјештачкој творевини РС”. Један истакнути члан те фашисоидне групације наводи и како „није разрађивао план, али мисли да ако већ не воле државу (Срби или посрбице у Црној Гори) требало би отворити фонд за транспорт тих моралних јадника за Сурдулицу или Кокин Брод”. Уз то, пак, један његов „групаш” каже како су „посрбице горе но потурице из пуно разлога, да их не набраја”…
На једном мјесту један од „интелектуалаца” дукљанско монтенегринске профилације пише о Вуку Караџићу као о човјеку „са турским фесом на глави, огромних змијоликих нехигијенских бркова који служе да прикрију крезубост њиховог власника, успут му дајући ауторитативан изглед, строгог погледа упереног негдје тамо далеко, далеко у прошлост…”
Скромно анализирајући овакве примјере и ликове долази се до закључка су то углавном дјеца или унучад идеолога атеистичко нихилистичке провинијенције, већина обољела од националног црногорства и од интелектуалне” инсуфицијенције. То су они који су до те мјере обоготорили државу и поистовјетили се с њом да је то већ прешло у нездраво стање, које зна да прерасте у тоталну аутодеструкцију.
Не прође пуно, па се појави сличан примјер, сјећамо се вјерујем сви једног од безбројних спортских успјеха некадашње државне заједнице Србије и Црне Горе, када је тада, а и сад актуелни предсједник Скупштине Црне Горе честитао само оним спортистима који су били из Црне Горе. То ме је подсјетило на један примјер из историје, када једном приликом Хитлер није хтио да честита црнцима спортистима. Идеологија и даље не жели да напусти плодно тло на којем деценијама битише.
Шта рећи о народу чији је владар био калуђер, држава црквено имање, а главни град манастир дочекао је да се окрене сам против себе? Данас у земљи чојства и јунаштва није вино пошто пређе бјеше. Данас кусамо кашу коју је закувао обезбожени комунизам, а данас су на сцени све пошасти настале у том периоду. Какав би само тектонски поремећај требало да се догоди у свијести једног народа, вјерујем да то није производ људске него засигурно и неке демонске силе, да се међусобно подијели, да настану братске зађевице и омразе, дуализми, разни антагонизми. Као да су неки зли дуси опколили Црну Гору!
Има неколико основних изворишта мрака, помрачења која носимо у себи као појединци и као заједница. Има нешто што човјек наслиједи од својих предака, има нешто што сам стекне у дјетињству, у ередини у којој живи, а има и нешто с оне стране људске памети, сатанско, нека сила која покушава да понизи људско биће, да га уништи. Достојевски у „Злим дус има” о томе говори и овдје у нама од свега тога има помало. Велики Достојевски пророчки описује судбину модерног свијета, модерне Европе. Дакле, као што су демони ушли у чопор свиња, тако је неко демонско сјеме посијано и у људе нашег доба, нека разорна деструктивна сила која је изманипулисала људску свијест и савјест. Све се ово нама догодило, овдје у Црној Гори. Овдје у земљи горштака, великих јунака догодило се да брат убија брата, да син убије оца.
А Сатана неће никад да подметне мале ствари великим људима и народима, он подмеће највећа и најстрашнија искушења. Е.све ово се догодило нама, и кад то имамо у виду, а такође и поменуту и претходну идеологију и све што она носи са собом, као и многе друге чиниоце, онда просто испада и да данашњи примјери фашизма и ксенофобије нијесу ни неко велико чудо! Мада се постојбина Светог Петра и Његоша јако пуно промијенила последњих година, чини се да неки, руку на срце мени стран европски дух томе доприноси, онај дух који долази са стране, ваљда добро „упакован” свим овим великим количинама „демократије” чији „контингенти” обилато пристижу. А ми спремни да објеручке прихватимо сваки нови тренд као нешто најрођеније, по принципу лошег или још горег, тако да у таквој лепези било који избор у сваком случају не може бити добар.
Но, нека иде како иде.
(pravoslavie.ru)
