Прочитај ми чланак
Како је могуће да грађани без протеста подносе да живе у антидржави не чинећи ништа што би присилило власти да се систем промени?
Постоје државе које поштују своје грађане и које им кроз своје бирократске процедуре олакшавају и поједностављују живот. Постоје и државе које своје грађане систематски малтретирају. Ове друге називам антидржавама, а бојим се, на бази искустава, да је и Србија једна од њих.
Током боравка у Београду покушао сам да продужим личну карту и извадим нову, биометријску. Пријатељи су ме уверавали да је процедура издавања нове личне карте поједностављена, да је поступак много бржи него раније и да, уз мало среће, нећу дуго чекати у реду. Овако охрабрујуће информације су учиниле да осетим и понос што се у Србији бар неке ствари померају набоље.
По информацији коју сам телефонски добио из станице милиције, потребно је било само да платим дажбине и да са старом личном картом дођем у полицијску станицу на својој општини. Како већ поседујем нови биометријски пасош, никаква додатна документа неће бити потребна, јер је све већ у бази података МУП.
Осетио сам велико олакшање, будући да се сећам мука кроз које сам прошао када сам вадио нови пасош. Сећам се и колико су времена родбина и пријатељи изгубили прибављајући за мене потребна документа, будући да нисам рођен у Београду.
РЕД ЗА ЛИЧНУ КАРТУ
Прошлог петка сам отишао у полицијску станицу, али, као за пакост, ред је био велики и вратио сам се необављеног посла. Данас сам покушао поново и већ после двадесетак минута чекања сам стигао на ред. Изашао сам брже него што сам ушао.
Заиста коректна и љубазна службеница ми је објаснила да морам донети уверење о држављанству као и извод из матичне књиге рођених. Како је мој биометријски пасош издат у конзулату у Лондону, а не у Србији, за имаоце таквих пасоша важе нека друга правила.
Тачно је да поседујем важећу биометријску исправу (пасош) и тачно је да сам приликом вађења тог пасоша морао да прибавим сва документа која ми се сада поново траже, тачно је да су ме у Лондону, у конзулату, сликали и да су ми узели отиске прстију, тачно је да мој пасош важи још четири године, тачно је да у Србију улазим и излазим са тим пасошем. Па шта?
У перверзном универзуму који се препознаје под називом српска администрација могуће је да ја заправо нисам ни рођен, већ се само правим да јесам, да ја заправо нисам ја него сам он, неко ко се вешто скрива већ шездесет година под лажним именом.
Могуће да ја и нисам држављанин Србије иако имам важећи пасош. Не постоји рационални универзум у коме је могуће смислено објаснити логику коју сам описао.
Епилог моје мале авантуре је да личну карту нећу продужавати нити ћу икада више стати у ред за њу. Када сам у Србији, покушаћу да функционишем само са пасошем. Ако то не буде било могуће, у Србији ћу бити странац.
Не, не шалим се, нити исхитрено реагујем иритиран бесмисленим процедурама и бројним лошим искуствима.
Ово је само последња кап у већ препуној чаши бесмисла са којом се пречесто суочавам у сусрету са српском администрацијом. Отуда и жестина реакције која се некоме може учинити непропорционалном.
Свака друга реакција би значила да пристајем и прихватам да ме моја држава шиканира, да ме понижава, да се преко мојих леђа руга здравом разуму, да од мене прави будалу и да троши моје драгоцене време. Као неко ко има срећу да има двојно држављанство, себи могу дозволити луксуз овакве слободе.
ЗАШТО ГРАЂАНИ ТО ТРПЕ
Како знам да држава не мора функционисати на начин на који функционише Србија? Знам, јер имам искуство са британским системом.
Када у Британији продужавате пасош, процедура је једноставна. Са Интернета или у пошти узимате формулар који попуњавате, а затим тај формулар уз две слике и стари пасош шаљете поштом институцији која се бави издавањем пасоша. Две недеље касније, нови пасош ће вам стићи поштом. На исти начин се продужава и возачка дозвола. Вађење првог пасоша или возачке дозволе такође обављате поштом и ваше присуство и чекање у реду није обавезни део процедуре. (Куриозитета ради, Британија је тек однедавно почела да издаје возачке дозволе са сликом. На мојој првој возачкој дозволи слике није било.)
Нисам помињао личну карту, будући да у Британији тај документ не постоји, нити постоји било какав документ који је замењује, нити сте у обавези да имате при себи било какав идентификациони документ. Када гласате, на пример, нико не проверава ваш идентитет – потврдите своје име и адресу како би вас пронашли на списку и гласате. Крај. (Не дај боже да би неком пало напамет да вам спрејом обележава прсте.)
Поставља се питање како уопште функционише систем у коме се документа шаљу поштом? А шта ако се документ изгуби, а шта ако…? Како функционише систем без личне карте? Шта се догађа ако на пример немате пасош и не возите, дакле немате никакав идентификациони документ са сликом? Заиста не знам, али знам да систем функционише одлично.
Претпостављам да су креатори система кренули логиком да су грађани у великој већини честити људи, те да систем мора имати поверење у своје грађане и да им мора штедети време и живце олакшавајући административне процедуре. Мањина превараната, битанги и криминалаца је присутна у свакој држави и сваком систему и ти профили ће увек наћи начина да изиграју систем, какве год се процедуре уводиле. Поента је да систем не буде кројен тако да се због мањине малтретира већина, па да зато свако буде третиран као потенцијални преварант.
Подједнако важно, исте административне процедуре важе за политичку и ину елиту, баш као и за „обичне“ грађане. Сигуран сам да британски министар на исти начин вади своја документа као и ја. Сигуран сам и да би српски министри боље разумели мане система који су креирали када би сами чекали у редовима, бивали враћани кући по додатни бесмислени папир, па затим поново стајали у реду.
Коначно, и најважније – како је могуће да грађани без протеста подносе да живе у антидржави не чинећи ништа што би присилило власти да се систем промени и да им се живот олакша? Да не заборавим, беспредметно је овде потезати лаку аргументацију типа „где је Британија, а где смо ми“. Британија је тамо где јесте, а Србија је ту где јесте, великим делом и зато што грађани пристају на то. За такво стање нису криве ни стране силе, ни Турци, ни Ватикан.
Извор: Блог Небојше Катића
