Прочитај ми чланакУ току је обележавање 170 година од изласка једне од највеличанственијих књига српске књижевности, Његошевог „Горског вијенца“ који је штампан 1847. године. Већ је одржано неколико скупова, а најављују се и нови, на којима се с правом истиче значај тог ремек-дела за српску књижевност, српску културу, српски идентитет…
Међутим, поред хвалоспева које ово дело свакако заслужује, скоро по правилу се провлачи и једна теза која је већ ушла у мозгове људи као несумњива чињеница, а која у ствари представља смишљену манипулацију креатора и фалсификатора српске историје и културе. То је већ уобичајен манир либерално-масонских, прозападних српских интелектуалаца, својеврсних „западних“ јањичара на културолошком плану. Циљ диригената са Запада је да се преко оваквих јањичара гурне у блато све што је свето за српског православног човека. Да овде поменемо само најбљутавији случај по питању убацивања у српски медијски простор масонских лажи о наводној повезаности светог владике Николаја са масонеријом.
Наравно да и један такав грандиозни споменик српског православног идентитета какав је несумњиво Његошев „Горски вијенац“, није могао проћи без блаћења од стране масонерије и српских прозападних културних јањичара. Ради се о тези да је „Горски вијенац“ написан „вуковим језиком“ па је тако, наводно, Његош дао немерљив допринос победи Вукове реформе писма и Вуковог књижевног језика. Тачно је да се Његош сусретао са Вуком, тачно је да су водили обимну преписку. Тачно је такође и да Његош није могао знати за многе срамне детаље из Вуковог живота. Тачно је да се Његош није противио одређеној употреби народног језика, али није тачно да је Његош био за то да такав народни језик постане норма српског књижевног језика. И то је сам показао управо „Горским вијенцем“ у коме можете наћи малтене пола речи којих нема у Вуковом речнику. Слична ствар је и по питању Вукове реформе правописа и писма.
Да наведемо неке чињенице. Прво, Вук пише Његошу и моли га за подршку његовој реформи, и за подршку његовом преводу Новог Завета, што Његош одбија, културно га утешивши да се не радује што се српска јерархија обрушила на његов превод Новог Завета. Друго, ако је Његош „Горски Вијенац“ штампао у старој, а не Вуковој ортографији, како се може говорити о Његошевој подршци Вуковим реформама? Пре се може рећи да се Његош практично солидарисао са Митрополитом Стратимировићем као највећим противником Вукове реформе језика и писма. Треће, не само да је ортографијом којом је штампао свој „Горски Вијенац“ Његош показао да баштини традиције писма свете браће Ћирила и Методија, него и језиком тог дела наставља са баштињењем традиције православно-предањског и црквенословенског језика, много више од промовисања Вуковог народног десакрализованог језика. Слично се може рећи и за „Лучу микрокозму“.
Дакле, како је исправно приметио Меша Селимовић у својој студији „За и против Вука“, Његош није одбацивао многе речи из народног језика, али је његов језик далеко од Вукове вулгаризације и наметања простонародног језика за књижевну норму српског језика. Његош је осећао потребу да се, као у Русији, спроведе одређена стандардизација, па можда и реформа српског језика, али свакако није био да се то ради по језуитском калупу Вуковог кума Јернеја Копитара. Његошев језик је уздигнут на много виши и мисаони и духовни ниво од Вуковог народног језика, Његошев језик је много богатији, садржајнији за приказ универзалног смисла људског живота, садржајнији у симболима којима се докучује смисао…
Вукова књижевна и језичка реформа представљала је дубоко антисрпски геополитички пројекат смишљен у Ватиканско-Бечкој кухињи и нема тог интелектуалца, лингвисте, академика…, који може оправдати оно што је за великог Гогоља најстрашније – издају Вере. Да цитирамо писмо језуите Копитара, Вуковог кума, упућено лично Метернику, практично у том тренутку најважнијој личности Аустро-Угарске монархије:
„Српска Православна Црква, чувањем старог језика Светог Саве, жели сачувати језичку разлику између православних и римокатоличких Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека ка превођењу Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам, временом, Београд сам од себе, пасти у руке“.
Овоме није потребан никакав коментар, само слеп човек не може видети ко су били људи који су подржавали Вука и његову језичку реформу. Зар власти у Србији последњих деценија не показују да је Копитар био у праву, зар данашња најамничка власт не гура Београд у загрљај содомског Запада?
Но, почетак тог најамништва започели су српски лажни просветитељи Доситеј и Вук. И могу се поштоваоци Вука Караџића данас гнушати политике Александра Вучића, али је управо са њиховим Вуком (и Доситејем) зачета дехристијанизација Србаља која је учинила могућим да значајан број Срба данас гласа за људе којима је потпуно стран српски православни дух. Улога културних јањичара у том погледу никако се не може занемарити, нити потценити, јер је управо Вукова десакрализација и приземно укидање високог лексичког стила српског језика који је постојао у српској сакралној књижевности, омогућила да данас српским родом влада човек апсолутно протестантског духа, тако страног српском православном духу.
У руској књижевности је настала слична ситуација у 18 и почетком 19. века, када је долазило до одређених језичких реформи. Но, браћи Русима паписти нису могли убацити Тројанског коња у виду Вука Караџића, него се књижевнојезичка реформа руског језика у том периоду одвијала под палицом истинских руских великана, а не издајника вере најамничког духа. Заслугама пре свега Тредијаковског и Ломоносова у 18 веку и Пушкина у 19 веку, руски језик је стандардизован тако да није прекинут континуитет ни са вековном књижевном и духовном традицијом руског народа, нити се толико тај језик отуђио од богослужбеног језика као што је то учињено са Вуковом реформом код Срба. Да није победила Вукова језичка реформа (коју би најправилније могли назвати десакрализацијом српског језика – јер је та реформа била у суштини борба против српског Православља као таквог), да су Срби слушали своје најумније људе попут Митрополита Стратимировића и владике и песника Његоша, књижевни језик код Срба је могао бити нормиран на словеносрпској основи, па нити би била могућа клептоманија Хрвата и присвајање српског дијалекта као хрватског језика, нити би било могуће лудило са читавом плејадом нових језика створених од српског језика. Неоспорна је чињеница да су се писмени људи пре Вукове језичке реформе у свим српским земљама служили српском редакцијом црквенословенског језика (Рашка, Хум, Зета, Босна, Војна Крајина и Македонија), а да се данас, захваљујући пре свега Вуковој реформи, само у Србији и Републици Српској, тај језик зове српским језиком.
На жалост, у српској књижевности победу је однео Вуков „свињарски“ језик како га назва владика Николај, над узвишеним Његошевим језиком као једном симбиозом црквенословенског и народног књижевног језика. Сама чињеница да по својим књижевним дометима српска књижевност није успела да изнедри таквог великана који би се приближио Његошевом књижевном делу, не може се објаснити само Његошевом генијалношћу, него и Његошевим поштовањем према светињи језика, његовим одбијањем да тај језик примитивно десакрализује.
Недавно сам на једној књижевној вечери прекорен од стране извесног магистра књижевности због негативног става према „делу“ Вука и Доситеја, који је прекор образложио речима да многи наши књижевни великани, несумњиви ауторитети, песници и академици, уважавају Вука и Доситеја и да ја треба да уважавам мишљења несумњивих ауторитета. Одговорио сам да су, уз све уважавање поменутих ауторитета, за мене много већи ауторитети свети Николај Жички, свети Јустин Ћелијски и сам Његош. А питање мог односа према српској епици и поштовању према сакупљачком раду Вука Караџића, исказано је у тексту „Српска епска поезија као висока школа етике“ управо на овом порталу. О Вуковом лажном просветитељству сам писао и раније управо на овом порталу, па не бих желео да се понављам, али се мора поставити питање – зашто многи истакнути српски интелектуалци понављају лаж о грандиозној Његошевој подршци Вуковој реформи?
Осим равнодушности према вери, која у извесном смислу подразумева и њену издају, ја друго објашњење за приврженике Вукове реформе немам. Ради се о савременим културним јањичарима. Посебно су достојни жаљења они културни јањичари који Вука називају „оцем српског језика“. Срби су имали свој језик и писмо и пре свете браће Ћирила и Методија, а после њихове мисије добијају практично у деветом веку нормирано писмо на свом језику и назвати једног издајника вере оцем српског језика, може само јањичарски дух. Вук се заправо може назвати оцем хрватског језика, јер је својим латиничним потписом признао чисто српски дијалект за хрватски језик. Уосталом, био је и почасни грађанин Загреба, па би српски светосавски народ био у нечему и захвалан Хрватима када би пренели кости свог заслужног грађанина и оца хрватског језика у Загреб.
Овоме ћемо на крају придодати само неколико детаља у прилог моралном лику Вука Караџића, што сам у ранијим текстовима избегавао. Испод „Бечког књижевног договора“ Вук се потписује ЛАТИНИЦОМ. Вук се венчава у римокатоличкој такозваној цркви и сву децу крштава у истој (било је неких тврдњи да је мушку децу крстио у православној вери, међутим, његов син Деметар је у православној Русији, у Петрограду, сахрањен на католичком гробљу. Тешко да је то било могућно без његове воље пре смрти). Вук се бави препродајом српског културног блага, мноштво књига непроцењиве вредности је покупио из српских манастира и продавао у Бечу, иако је обећавао да ће их поново штампати. Писао је жени да му пошаље сопствено дете да га прода. Да и не говоримо да је деци давао „чиста српска имена“, попут најпознатијег му детета Вилхемине…
Дакле, човек који је издао веру, који је био у сукобу са највећим црквеним великодостојницима СПЦ и најистакнутијим културним и националним делатницима свог рода, човек кога су подржавали србофобни римокатолици и протестанти, до дан данас је недодирљива величина, па се најбољи ђаци у српским основним школама називају „вуковцима“. Заиста сам срећан што нисам био бриљантан ђак у основној школи, па ни по том основу нисам био „вуковац“. Немам жељу да било кога одвраћам од љубави према Вуку и његовом делу, нека им је срећно Вуково просветитељство, свако бира свог просветитеља према духу који њим влада, али нека не трпају у исти кош Његоша и Вука, јер они никада нису били истог духа. Његош није био издајник своје вере, није био ни најамник, ни јањичар.
БОНУС ВИДЕО
Гост емисије „Интервјуи”, у продукцији медијске куће „Центар” био је др Бабкен Симоњан (Јереван, 1952) јерменски песник, есејиста, преводилац, професор Универзитета и почасни конзул Републике Србије у Републици Јерменији. Током интервјуа др Бабкен је причао о томе како су Јермени уз помоћ Цркве и школе сачували свој идентитет током векова и томе како је организована јерменска дијаспора у иностранству (00:43:00). Послушајте:
Ако вам се свиђају емисије, лајкујте и Фејсбук страницу – ФЕЈСБУК – ЦЕНТАР
и претплатите се на Јутјуб канал: ЦЕНТАР – ЈУТЈУБ или нас можете контактирати на 064 24 24 123.
