Звер је пуштена са ланца, иако је једна звер ухваћена. Убица девојчице за којом се трагало тринаест дана ухваћен је, и према изјави министра полиције исте ноћи је признао свој злочин.

Овако трагичан крај потраге за несталом девојчицом изазвао је сузе, неверицу и очај целе Србије, али и разумљиви гнев према убици. (Чак је и министар полиције, непосредно после откривања тела убијене девојчице, и очигледно под јаким емоционалним набојем, изговорио да му је жао што у овој земљи нема више смртне казне, што није било мудро, али може да се разуме.) Па, ако обичном човеку и могу да се омакну страшне речи, клетве и претње, изговорене у гневу, када се тај стил, тон и речник виде у медијима, ствар је много опаснија.

Није први пут да су медији укључени у позиве на линч, али, ипак, чини се да је улога таблоида у овој трагедији значајан додатак колективном срозавању целе ове земље. Поједине новине, али и поједине телевизије, од трагедије убијене девојчице направиле су својеврстан медијски догађај, отворену борбу за рејтинге и тираже. Није изгледа уопште претерано рећи да су дотични и штампани и електронски медији показали не само огромну количину садизма, бавећи се невероватним појединостима егзекуције тог детета (не водећи нимало рачуна о осећањима породице несрећне девојчице) него су неки отишли чак тако далеко да су објављивали и својеврсне текстове болесне насладе: један таблоид је, жалећи што у Србији нема више смртне казне, објавио текст о томе како ће убица бити силован, малтретиран и уништен у затвору?!

Па се тако силовање, пребијање и злостављање промовише као пожељно понашање, а освета се ставља на пиједестал „моралног одговора“. Додајмо том ужасу и бизаран податак да је телевизија која је направила специјалну таблоидну емисију о овом убиству, регуларно свој програм прекидала рекламама за шампоне за косу, повољна летовања и дезодорансе! Јер, ужас доноси публику, зар не?

Таблоидна звер је помахнитала. Видели смо њене страшне чељусти много пута – и у случајевима када су таблоиди и поједине телевизије били згодно средство у политичким обрачунима, и када је требало некога морално сахранити, и у случају сакупљеног новца за лечење мале Тијане Огњановић када су њени родитељи данима били разапињани у свеопштој френезији, до ове последње трагедије у којој посебну горчину даје и чињеница да су поједини медији, како је изјавио отац убијене девојчице, покушавали да га уцене:

„Неки медији су били ‘много сурови’ у извештавању о несрећи Тијане Јурић“, изјавио је отац убијене девојчице Игор Јурић, напомињући да су га поједини чак и уцењивали да им да изјаву, „јер у супротном неће објавити Тијанину слику“.

Ово је само још један доказ за тезу о лицемерности таблоидних медија, који у исто време пишући о огавном, управо то славе као своју најважнију причу.

Са друге стране, та огавност у медијима, тај недостатак свести о било каквим вредностима, у исто време је и одраз али и барут наше пропасти. Готово у истој недељи, али неколико дана раније, јављено је да је један отац из Ниша силовао своју четворогодишњу ванбрачну ћерку (и тада је чак и потписница ових редова написала на „Твитеру“ да јој је жао што се залагала за укидање смртне казне).

Језив биланс ужаса, допуњава и вест да један други отац, сам попут тужне црне птице, већ данима тихо протестује држећи на грудима слику свог сина, кога је на београдском мосту неколико дана раније убио возач за којим се још увек трага. Наравно да свако нормалан може да постави питање како то да камере које су постављене на мосту и које могу да сниме и дезен на хаљини жене која вози у жутој траци, већ данима не могу да открију који је ауто покосио несрећног дечка, и како и зашто нема медијске потраге за мистериозним аутом, и милион других питања о логици, моралу, правди и мери?

Али, чини се да је питање свих питања – у шта смо се ми то претворили као друштво? Постали смо глиб, таблоидни глиб – од политике, преко естраде, спорта, економије – до породичних односа, и језивих злочина, изгледа као да смо већ огуглали на ужасе и огавно.

Није ни чудо, када нас са насловних страна таблоида свакодневно вребају у исто време и на истом месту, све заједно – голе задњице старлета, убице, краљеви подземља, звезде политичких и криминалних афера, и приче о баснословним богатствима. Таблоиди живе од скандалозних, шокантних, језивих, срамних прича, од страха, панике, мржње, линча и бруке.

Можда је, осим чињенице да управо те теме подижу тираже, у питању и нешто друго. Што би рекао Оскар Вајлд, „јавност има једну незајажљиву жељу да зна све, осим онога што је вредно знати“.

(Вечерње новости)

Ознаке: јавност, Мира Бобић Мојсиловић, морал, српски медији, таблоиди