Ни једна реч у досадашњем постојању, не само људи – него укупног простора и времена, самог универзума од постања, не би могла да боље дефинише дешавања од микроскопских дешавања до галактичких поремећаја…

Ни једна реч у досадашњем постојању, не само људи – него укупног простора и времена, самог универзума од постања, не би могла да боље дефинише дешавања од микроскопских дешавања до галактичких поремећаја…

Пре него што се уопште сам појам дефинисао у говорној и писаној форми, он је постојао у нематеријалној и материјалној. У живој и неживој твари. Међу биљкама и животињама, и истовремено у свим људским цивилизацијама, на свим меридијанима и културама.

И жртва је увек имала свој снажни утисак, изговорен или прећутан, слављен или ожаљен. у себи је та реч носила снажна осећања – наду, стрепњу, понос, очај, бес праведника, самилост или љубав.

Једно је сигурно, никога није остављала равнодушним. Догађаји или људи који се вежу за тај појам, најчешће на тај начин и постају бесмртни, кроз сећања, легенде, примере васпитања будућих нараштаја као семена нових култура и рађања нација.

Обично их наводимо као примере у ратовима, али и кроз херојска дела у мирнодопским временима. Жртве су невине, по дифолту. Оне се жале, биле непотребне, узалудне или бесмислене.

Жртва љубави је када мајка лавица брани своје лавиће свесно кидишући на чопор хијена.

Жртва части и наде је када 300 спартанских ратника у термопилском кланцу задржава продор стотина хиљада персијских ратника, свесно се жртвујући како би пробудили разједињене грчке градове на уједињење против пошасти и уништења.

Жртва опстанка је када се лосос враћа из мора на извориште свог постанка, уз реке и потоке, само да би се омрестио и обезбедио будућност својој врсти.

Родитељска жртва је основ очувања породице као темеља једне нације, посвећивање својој деци, њиховом одрастању, васпитању, едукацији – узима се као племенит и пожељан пример за наук другима…

Обично се повезује уз несебичност, као супротност саможивости, грамзивости, кукавичлуку, материјалистичком опредељењу, те је Христова жртва на крсту узета као пример доказа љубави према људима…

Она је супротност злу, свесност жртвовања је неспорни континуум живота и времена, будућности, самог постојања.

Одувек је формула опстанка нације гласила: Ни један народ неће опстати, ако његови синови нису спремни на ултимативну жртву, да положе свој живот за свој народ, породицу, пријатеље, децу….

Славна српска историја борбе за слободу не би била славна без свесне жртве кнеза Лазара и његових витезова, и због тога је у народу назван Царем. Српске победе у првом светском рату на Церу, Колубари, одбрани Београда под мајорем Гавриловићем – не би биле славне да није било свесне жртве војника и официра који су знали да се супротстављају вишеструко надмоћнијем непријатељу, по броју и наоружаном савременијим оружјем, са неисцрпним резервама и муницијом…

Саможивост и сопствени интерес који се сада популаризују кроз масовну културу, неповерење, сумњичавост, страх и кукавичлук – узроковала би Србима испис са листе народа још 1914, не би се десила 1804 или 1812, можда још раније – 1389 би Срби престали да постоје….

У времену после другог светског рата, и деценијумском тињању „хладног рата“ два блока, вештачки створена заједница више народа – Југославија, имала је своју корисност у глобалној игри великих играча. Распадом Источног блока, земаља Варшавског уговора и самог Совјетског савеза, малена мултинационална и мултирелигијска држава на Балкану, вештачки одржавана у животу паролом „братства и јединства“ – превазишла је своју корисност. Као по ко зна који пут у историји, и овај пут је рецепт за уништење био једноставан: наћи грамзиве, саможиве, неспремне на жртву – и дати им могућност да постану богати и моћни.

Љубав према свом народу је остала само као манифестација маркетинга и пропаганде на транспарентима, у говорима и служила је само за манипулацију, макијавелистички осуђујући на крај оне који учествују у тој хијерархијској превари… Јер „можете колико желите, не и докле желите“. У људском бићу је дубоко урезана жеља за слободом и правдом. У Србима нарочито.

Нова „Балканска кланица“ је започела са радом почетком деведесетих, неуставном побуном против заједничке државе словеначког „политичког руководства“, покрећући кроз године домино ефекат распада федерације на поједине државе, и тај процес, обилато помаган од стране старих српских немезиза – још није готов. Њихов циљ је јасан – уништење свих оних који се опиру плановима Запада у њиховом неоколонијалном походу.

Зато су, кршећи све међународне законе, договоре, моралне норме – омогућили уситњавање и легализацију малих вазалних држава на простору бивше Југославије, и сада су на реду нова подручја у самој Србији, Рашка област и Војводина. Зато је агресивна спољна политика САД и наказног војног савеза Запада усмерена на смањење, уништење српске војске, њених вишкова наоружања, доношење закона о разоружању народа од спортског и ловачког оружја…

Слепцима је јасно да не желе да нас уведу у „вечни мир“, него у „вечна ловишта“. Њихов циљ је што брже и лакше поробљавање слободних, кроз политичке притиске својих вазала инсталираних у врху српске власти, кроз инструменте економске зависности кредитима у ту сврху основаних „међународних институција“: Светске Банке и Међународног монетарног фонда.

Мој благослов и проклетство је жеља мојих родитеља да спознам историју своје породице, мог народа, и да се припремим за недаће живота на најбољи могући начин. Растао сам у окружењу где је појам достојанства, части, морала и храбрости био неодвојив од самог постојања, самог живота. Поштење, поштовање и држање своје речи је било неупитно. Самим тим, држећи пушку у руци, у строју елитне војне јединице и изговарајући речи заклетве – нисам имао избора, но да будем оно што јесам.

„…. не жалећи да у тој борби дам и свој живот!!!“

Малодушност и аутошовинизам који се инсталирају кроз медије и наметнуту „општу културу“ су наш рецепт за пропаст и физички нестанак, а спремност на жртву за општи интерес се сматра крајњом глупошћу, неразумним потезом, идиотизмом без могућности за успех. Сопственост живота и примално задовољавање нагона, нихилизам и хедонизам у материјалном се глорификује, то је „пожељно и једино исправно“, па макар водило у девијантност и декадентност….

Али, постоје и друга гледишта, кристализована кроз векове и потврђивана небројено пута – народне изреке, и ставови мудрих:
„Никада не сме човек, нити народ, мислити да је дошао крај. Губитак поседа лако надокнадимо. За друге губитке нас утеши време. Само једно зло је неизлечиво – ако народ сам дигне руке од себе….“

Од тренутка када сам, као и хиљаде у том тренутку, и милиони пре мене – узео пушку у руку и био спреман да се борим за опстанак свог народа – био сам такође свестан своје смртности и великог процента шансе да останем инвалид, или оставим главу негде на положају Српских Крајина, Републике Српске, Косова, па и Новорусије, јер сам и тамо бранио потомке Срба који су пре пар векова основали Славјаносербију, српску државу на граници Руске Империје…

Мотиви због чега се човек одлучује за борбу, рат, бој, битку – могу бити само из емотивних или материјалних побуда, али и ту треба разликовати позитивне и негативне конотације. Људи крећу у рат из материјалних побуда да би зарадили новац за себе, или за своју породицу. Да се разумемо, пљачка је била саставни део свих ратних похода у историји – ратни плен се подразумевао у добрима, земљи, оружју, стоци, робљу, новцу од стране која је унајмљивала твој мач. Наши краљеви су имали најамничке јединице, неспорни је факт. Лични је избор сваког од нас којим ће путем поћи, мој је избор да оружјем у руци следим своја убеђења и своје срце, не сопствени новчаник.

Емотивне побуде могу бити такође дељиве на позитивне и негативне…. Неко се мача хвата из мржње, зависти, пожуде, беса, инфериорности, комплекса, а неко опет из љубави, бриге, емпатије, жељом да се заштите невини животи и прогрес који је постигнут….

Развојем технологија, науке и претходно стеченим искуством ратовања које се преносило у следећи конфликт, еволуција начина убијања и освајања достигла је у модерном времену застрашујуће потенцијале кроз савремене ракетне системе, бризантније експлозиве, нуклеарну енергију, хемијско и биолошко оружје – и неке кочнице су морале да се поставе и поштују, правила ратовања су морала поново да се напишу.

Јер жртве на обе стране могу бити мерене у милијардама, и сам рат би постао беспредметан и бесмислен као начин решавања проблема и инетереса оних који их покрећу због неке своје користи. У том смислу су потписане небројене конвенције, уговори и закони, Женевска на првом месту. На жртву се посматрало као проценат разлике између профита и Пирове победе. Жртва је почела да се сматра математичким чиниоцем у процени профита од посла, што је рат постао за Западне вредности схватања…

Војничка част и достојанство, витештво, чојство и јунаштво су постали само церемонијални симболи без значења који служе само да би се злоупотребили у сврху давања оправдања претежно припадницима оних армија које су вршиле агресију из погрешних и прикривених мотива својих налогодаваца. С друге стране – ти исти појмови су инсталирани у душама оних који бране своје право на живот, опстанак, у онима који воде једини праведан рат, одбрамбени.

Легендарни ратник, вијетнамски генерал Во Нгујен Ђап, изрекао је ванвременску мисао и суштину разлике у борби добра и зла: „Амерички генерали не могу да схвате да један вијетнамски сељак, који је пола свог живота провео са ралом иза воденог буфала у пољу пиринча може постати изврстан артиљеријски наредник у року од две недеље, само је питање мотива…“

Ако је човек мотивисан да се бори како би одбранио своју децу, породицу, народ који воли, којем припада, свесна жртва се подразумева. У епу „Смрт Смаил-аге Ченгијића“ је стих који објашњава неуништивост народа кроз појам свесне жртве за друге: „Бој се оног ко је свик’о без голема мријети јада“. Јер, плаћеник који се бори за новац, има жељу да преживи – да би могао уопште да потроши новац за који ратује. Ко ће први одступити, мотивисани добровољац, или најамник?

Ратници који су на својим заставама носили Адамову лобању са укрштеним костима, од Бакланових чувених чета у кавкаским ратовима, па до четника, заклетвом су се унапред жртвовали. Сматрани су „живим мртвацима“, онима који за своје животе више не маре. У чувеним говорима мајора Гавриловића приликом одбране Београда и поручника Тасића пред битку на Церу – централна тема је узвишеност жртве за домовину, за опстанак народа за којег се жртвује….

Ђура Јакшић

ОТАЏБИНА

И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.

Векова тавних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила
Што су у борби против душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене, —
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело презирућ
Душмана чекат чете грабљиве.

И само дотле, до тог камена,
До тог бедема —
Ногом ћеш ступит можда, поганом!

Дрзнеш ли даље? … Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво

У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”

Милан Ракић‎

НА ГАЗИМЕСТАНУ

Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама…
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могаше ником свесну љубав дати!

И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.

Говор поручника Тасића српским војницима на Церу:

“Затим, кад испалиш сву муницију, а непријатељ и даље наступа – на бајонет, кад ти сломе нож – на руке, кад ти поломе обе руке – на зубе, кад ти избију и последњи зуб, све док можеш да мрдаш, док те има – нападај!

Кад те смртно погоде, гледај да им паднеш на сред пута, да те заобилазе, прескачу, склањају – да им мртав сметаш!

Затим, подофицира који викне: ”Јуриш браћо!”- одмах ћу убити.
Виче се само: ”За мном браћо! За мном браћо!”

Тако подофицир виче ако је испред стотину војника, тако виче и кад остане сам – и јуриша. Највише на свету мрзим да видим мртвог војника и живог подофицира…

… Затим, ако сте икада чули за реч ”повлачење”, од данас је заборавите. Ту реч, док сте под мојом командом, док су нам куће и деца иза леђа, док су нам раке очева на поглед удаљене, ту реч из мојих уста нећете чути. Повлачења неће бити. Сви се могу повући, сви могу прећи на друге положаје, ми нећемо педаљ назад!

За мене постоје две команде: команда Врховне команде и команда моје земље, а земља је изнад сваке друге команде и она наређује: ни корак назад!

Ко се осврне, угледаће цев мога пиштоља и то ће му бити последње што је угледао. Ја и ви смо, браћо, од наших кућа кренули мртви – то да вам увек буде на памети!

Пошли смо мртви, немамо шта да изгубимо. Ако Бог да да победимо, у овом рату ћемо се родити!

У овом рату бранимо отаџбину – земљу отаца наших, боримо се за синовину – земљу синова наших. Између отаџбине и синовине нас нема”!

На грбу Србије, застави, идентитет Срба се очитава у четири слова «С», са крстом у средини…

Најчешће тумачење та четири иста слова је: Само слога Србина спасава. Сама порука упућује на позитивност пружене братске руке, поверење, дељење горчине пораза и слатке победе, уједињење око истог циља – опстанка овог народа…. А слога значи и то да сваки појединац поставши део мноштва – свесно ставља

општи интерес испред личног. Јер ако је свима добро, биће и њему добро. Ако буде свима лоше, и њему ће бити лакше поделити муку са блиским људима.

Наш спас може бити само у јединству очувања оног што јесмо, окупљајући се око својих корена, нашег идентитета и посебности гена и религије, поштујући своје а не мрзећи друге, али бити спреман да своје право на свој живот и идентитет бранимо и својим животима….

Зато сам и ја у овом времену «занимљив», људима, власти, службама, материјалистима који не схватају моје пориве и тежње, робовима модерне свести мислећи да имам скривене мотиве мог деловања, нарочито јавног…. Наравно да имам мотиве, али они једноставно нису тајни, него врло јасни, јавни и отворени. И нису оријентисани личном користи, па ме лопови и битанге (нарочито у политикантској «касти») не могу уценити нити купити.

Немам посао, свој дом, али имам богатство које они потцењују – пријатеље, браћу, истомишљенике, самопоштовање и самопоуздање, свесност исправности моје борбе и искреност да назовем правим именом одређене људе и догађаје. Некоме је несхватљиво да приоритет буде образ, част и чување успомене на ратнике који су бранећи нејач, свој народ и државу положили своје животе, уместо да се сачува добра плата, државна служба, «статус» у друштву и ореол «јавне личности са добрим конекцијама»….

На различите начине је тумачен мој одлазак као добровољца у редове побуњеника против повампиреног нацизма у Украјини, медији у Србији под контролом бившег директора ЦИА Петреуса су здушно пљували по мом имену, отет сам од стране две индивидуе који су покушали претњама смрћу да ме дискредитују, лажима, наклапањима, полуистинама и монтажама створе слику преваранта, егоманијака, профитера и некаквог «издајника», мада никада нису прецизирали кога сам то издао….

Једино што ми је остало је вера у истину и правду, у Бога и вољу људи да се изборе за оно у што верују.

Не тражим помоћ, али је и не одбијам. Ко ми се придружи, добродошао је, али ко не жели да се придружи – и не терам га. Од других не тражим више од оног што сам не могу. Слободна воља је неупитна, и закон за мене, али ме боли када у људима препознам страх да себи признају истину да живе у лажи, да су вољни робови присиљени да не таласају, држећи се за ту тренутну сигурност поседовања мизерне плате, посла који им је више камен око врата него сламка спаса. Жабе су скоро скуване…

Јадници који мисле да се све купује новцем, и да су поштовани због свог новца не могу да схвате дубину постојања једног човека, по рођењу званог Гојко Стојчевић. Гојко је по својој смрти, у материјалној заоставштини оставио пар личних предмета, наочаре, џепни сат, дрвени крст који је сам изрезбарио. На сахрани Гојка Стојчевића, који је 1948, замонашивши се узео име Павле – скоро милион људи је пратило ковчег кроз српску престоницу, да би одало почаст свом патријарху и духовном пастиру у најтежим временима. Његова жртва је био аскетизам достојан свеца, духовна несебичност у љубави према свом народу, очински се бринући за његову будућност и духовну чистоту….

Зато, растерећен од уклапања у систем који је у основи погрешан, наметнут од стране ненаклоњене Србима, систем подржан и подгрејаван деловањем издајника у нашим редовима – лако ми је да шетам међу људима, смејем се и разговарам са било ким о било чему, држећи се моралних и васпитних норми које су ме начиниле оним што сам. Спавам без кошмара, не осврћем се и не гризе ме савест, јер сам господар своје воље, и слуга свог срца. Истина је мој штит и мој мач. Не бринем нешто посебно о томе колико ћу још дуго поживети, о точковима камиона или оловним пчелама, јер пораз могу доживети само ако се предам. А то ми не пада на крај памети, јер победе се не добијају повлачењем.

Ове речи су написане без жеље да се хвалим или жалим, посипам пепелом или путером по глави, признања ми нису потребна, а на критике сам навикао. Текст који сте прочитали је у сликарском жаргону – отисак, логотипија мог постојања, моја исповест, али и манифест.

Извор: kosmopol.rs

Ознаке: анализа, жртва, Радомир Почуча