Прочитај ми чланак
Упркос непрестаним уверавањима како се у том погледу ствари мењају и поправљају, Србија се већ годинама налази у улози дежурног кривца и регионалног негативца, навиклог да по њему рутински пљуште ударци, а да он не само да не може да реагује и узврати, него чак не стиже ни да региструје одакле све шамари стижу.
Тако је, ових дана, посланица Хрватске у Европском парламенту Ружа Томашић брутално напала председника Србије Томислава Николића и оптужила га за „покушај уништења хрватског идентитета у Војводини“, због тога што је поклонио одређени број ћириличних читанки и граматике буњевачког говора ученицима у Суботици. Закључила је да се „наставља иживљавање политичког врха Србије над Хрватима Војводине“, а да је Николићева донација „последња манифестација политике уништења хрватског језика и културног идентитета на тлу Војводине“.
О АУТОРУ
Ђорђе Вукадиновић је дипломирао филозофију на Филозофском факултету у Београду 1987.
Од 1990. године ради на Филозофском факултету у Београду на предметима Увод у теорију друштва и Филозофија политике.
Бави се темама из класичне и савремене немачке филозофије, филозофије историје и политике, као и актуелном политичком публицистиком.
У више наврата члан управе Српског филозофског друштва и учествовао у уређивању стручних часописа и публикација од националног и интернационалног значаја.
Објављује аналитичке чланке по домаћој и међународној периодици.
Стални је колумниста Политике и НИН-а, политички коментатор РТС, као и више страних ТВ станица.
Оснивач је и главни уредник часописа Нова српска политичка мисао.
Да није у питању само изоловани неуротични испад ове посланице из (проусташке!) Хрватске странке права – Анте Старчевић показало се када се огласио и председник Иво Јосиповић који је гест српског колеге оценио као „некоректан“ и као „континуитет политике која жели асимилирати Хрвате у Србији“.
Е, сад. Можда је председник Николић могао и не донирати те уџбенике. Можда се аутохтоној, малобројној и лојалној буњевачкој националној заједници могло помоћи и на други начин. Али, то је споредно питање. Но, можда је и добро што је овако избило на видело сво лицемерје сус(ј)еда. Јер, обратите пажњу, држава Србија никога не тера да буде, или да се изјашњава, као Србин – нити било коме брани да се изјашњава као Хрват (или Црногорац, Војвођанин, Банаћанин, Тамнавац, Џедај…) Али нам се – веровали или не – сада из комшилука замера чак и то што Буњевце (а слична је ситуација и са Румунијом и Власима) силом не терамо да се осећају и изјашњавају као Хрвати.
Шта ли је следеће, питам се.
(Вечерње новости)
