Пре неки дан прочитам статус на Фејсбуку од једне сестре са којом сам већ заједно обилазио наше Косово и Метохију да има обилазак наших светиња за Митровданске Задушнице. Упишем ја број, пошаљем поруку типа да ли има места и да ли би могао и ја да идем. Два дана пред полазак добијам информацију да сам на списку и да се видимо у петак у Београду одакле крећемо.

Стижем два сата раније до Београда, прошетам и враћам се кад оно стоји пет аутобуса и много људи. Помало збуњен, мислим се да ли сви они иду на Космет, претпостављам да иду, нека топлота ме облива, много је људи, много је аутобуса, хвала Богу. У том тренутку прилази ми један старији човек и пита ме да ли идем на Космет, ја му потврдно одговарам, он одма поставља и друго питање да ли сам са Космета. Ја на то одговарам да нисам, али да смо сви ми са Космета на шта креће његово гунђање, али не о нашим коренима и нашем пореклу већ о томе како су Косово и Метохија изгубљени. Покушавам да се убацим у његово монолог, да му објасним да није то баш тако као што изгледа, али чича је кренуо по своме и жели да каже шта има и да тако буде. Схватам то и удаљавам се од њега, јер нажалост таквих људи има, који једноставно све знају и који желе да кажу своје и да тако буде, не желе да чују нечије мишљење, нечији виђење…али добро то није тема овог текста. 

Убрзо срећем сестру коју једину познајем на овом путу, топло ме поздравља и ускоро крећемо. Седам позади где су од сестре познанице. Прозборимо по коју, сестре узимају папир са песмама и певуше наше што косовске тако и Православне песме. Топлина у срцу, певам и ја али онако за себе, тихо у себи, чисто да не кварим то лепо певање.

Прелазимо и несрећни “Административни прелаз“, за дивно чудо, врло брзо, без било каквих проблема, заустављања, полицајац нам је прегледао личне карте тек да се каже да је погледао.

Уф, четврти пут, али сваки пут кад уђеш на тај део који је ,,Посебно наш“, који има славну историју, славну веру, славну љубав, славну борбу и славне јунаке осетиш се са неким посебним узвишељем, љубављу, радошћу….

Почела је и полицијска пратња, мало компликују, али добро, тренутно тако мора. У близини смо Високих Дечана, људи су на неки начин усхићени, сестра је већ спремна да “Искочи“ из аутобуса и утрчи у манастир. Чујем је  и приметим како је срећна, спомиње нашег Светог великог краља Стефана Дечанског, тепа му, стварно га воли и поштује. Прилазимо на пар десетина метара од манастира стоји застава НАТОа, војна рампа, као да је у питању нека војна база, а не велика светиња.

После тога испред капије стоји неки натпис ЕУ, маскирана војна барака испред улаза, пошто већ каснимо, журимо (пратимо нашу сестру која трчи), али на улазу нам војници не допуштају да уђемо док не дође вођа пута са списком. И то смо преживели, улазимо прво у двориште, ту се шокирам пошто видим војника са оружјем, у тренутку ми пролазе ружне мисли, да он, ко зна одакле је дошао, стоји на тлу које је свето и које није ту од јуче, али брзо се трудим да прекинем те мисли и већ смо на улазу.

Улазим унутра, нека страшна и неописива лепота, која се не може описати, ужурбано улазим не гледам много около, зидове. Служба је већ при крају. Слушамо беседу и добијамо благослов да целивамо мошти Светог краља преко заштитног стакла. Стојем пар минута са стране, скроз изгубљен, осећања иземшана, просто не знам шта да мислим, молитву тешко изговарам у себу, али слично се увек ,,Изгубим“ када је питању први пут да се налазим на светим местима, душа измучена, јадна, недостојна, па је потребно времена.

Након овако светог, богатог, прелепог и надљуског догађаја и осећања упућујемо се на гробље у Ђаковицу.

Прво пролазимо кроз места где сада живе Албанци, који нас гледају и многи псују, хватају се за међуножије, показују средњи прст, чак и пљују, од мушкараца, па преко жена и деце.

Прво смо обишли гробље Пискоте. Улазимо у двориште и видимо само темељ некадашње гробљанске цркве која је посвећна Светом кнезу Лазару. Ту је одслужен парастос и људи су се упутили да пронађу гробове својих ближњих што је јако тешко из разлога што су многа оскрнављена, а касније сам приметио и чуо једну породицу да су рекли да је на том месту (где су стајали) неко њихов сахрањен, а на месту само трава… Замољен да снимим место, са неком тугом то радим, трава висока до 2 метра, оскрнављени гробови, неред, нема путића, до неких гробова се не може ни прићи….

Замољени смо да запалимо свећу и на гробове других, не само наших ближњих зато што Албанци после нас обилазе гробове и на којем виде да нема свеће и да их нико не обилази одма га уништавају и тако смањују број убијених или умрлих.

Настављамо даље, идемо у Ђаковицу до манастира Успења Пресвете Богорице. Албанци су свуда поред пута, док нас води колона од 10так полицијских аутомобила, људи у аутобусу су мирни, жене се згрожавају шта раде и шта нам упућују са улице. На сваком кораку нас полиција снима да не би направили какву провокацију  (Три прста…), па да то искористе у своје манипулацијске сврхе. Сви смо мирни, ја гледам на све те несрећнике шта нам раде, шта нам показују, али гледам да се у мени не скупља нека мржња или нешто друго. Размишљам, о томе да смо сви ми добровољно узели Крст часни и кренули за Господом Исусом Христом и његовим путем, размишљам о голготи Христовој, размишљам о нашој голготи, и тек понекад када видим нормалног човека (а и њих има) да гледа у аутобус и нас, пустим неки помало и на силу осмех. 

Стижемо у манастир, видим висок зид, полиција не дозвољава Албанцима да приђу манастиру, улазимо у двориште са аутобусом, велика врата се затварају, на тренутак смо сигурни и нисмо више под толиким притиском. Леп, омањи манастирчић, излазим напоље, гледам људе грле и љубе једну старицу, неки са стране говоре: ,, Пазите, стара је“, питају је како је, може ли, у мени се опет буде нека тешка осећања. Идемо ка улазу и видимо мати игуманију Теоктисту, омалену растом, већ у позним годинама, људи моле за благослов, а она годинама и физички исцпљена једва стоји, али стоји достојанствено, мирно, поносно, са љубављу и вером и зрачи том духовном снагом ма колико мене у том тренутку обузела нека јака туга, ма колико да су очи засузиле улазим у манастир, целивам иконе, молим се и већ је боље. Чујем вођу пута како говори монахињи немој да би нешто спремала ради нас, јели смо, нисмо жедни, ево девојке ће скувати кафу и то је то, нема потребе… Мати некако србски, домаћински као да би радо одмахнула главом и рекла му гледај своја посла дошли сте код нас и делимо заједно што имамо. Девојке су отишле у кухињу да помогну и скувају кафу, наспу сока и донесу воде, да се људи мало окрепе, било је ту и колача, једна скромна, али притом изузетно пуно љубави послужење. Ту кроз разговор са једним од браће сазнајем да је манастирска  црква била сравњена до темеља, а касније сазнајем да су ту остале само две монахиње. Тужно, али тренутно је тако, мати су преживеле сва искушења, сва недаћа и остале су ту да се моле за цео србски народ и све верне свуда. Остале су са вером у Бога да оставе успомену на србску жену, србску мајку, шта је монахиња, да осветлају наш образ и наше душе пред самим Богом.

Настављамо даље ка другом гробљу, Петровац, долазимо до неке њиве и одатле идемо пешке, видимо чистину, њиве и само на једном месту неки огроман зарасли “Кутак“. Схватам да је ту гробље, прелазимо пар рупа и стижемо, видимо један гроб, до осталих је немогуће доћи од трња и жице, која је остала као из самог логора да је. Тешког срца, некако се миримо са таквом ситуацијом да смо успели да нађемо само један гроб и служи се парастос.

Враћамо се у Високе Дечане, несвесни шта нас чека. Улазимо прво у двориште опет по “Протоколу“, ако смо на списку који су добили војници, лепи и радосни осећаји се буде, крећем за сестром идемо опет унутра да целивамо иконе, мошти, помолимо се и погледамо фреске. Овог пута не улазе сви који су дошли са нама већ нас двадесетак. Целивам икону и видим сестра је узбуђена, чека код моштију, монах отвара ковчег (скида први поклопац) у том тренутку се мислим, нека хвала Богу опет ћемо целивати мошти (преко заштитног стакла), али опет примећујем сестра је јако узбуђена, чекам и видим да монах скида и заштитно стакло. О ДРАГИ БОЖЕ, опет настаје та помешаност милион емоција које се не осећају сваки дан, опет се “Губим“ у емоцијама. Прилазим са великим страхом (ово је моје прво целивање светих моштију) и поштовањем, целивам мошти, пропуштам друге људе, још увек помало изгубљем, гледам сестру радост из ње зрачи, тај осмех сија, лице блиста… Све се то дешава у само пар секунди, после неких пола минута – минут, долазим себи. Крећу прво тешке и тужне емоције сећање на Светог краља Стефана Дечанског његов тежак живот, сећање на Србију, голготу, све оно што знам о нашој историји, сузе су већ преплавиле браду, али онда долази и онај део када се подсећам у себи речи свештеника: ,,Радуј се“, радујем се, и сузе прелазе у радоснице, радујем се због нашег Светог краља, радујем се због наше историје, радујем се због нашег страдања за Господа Исуса Христа, радујем се због стања на Косову, због тог великог искушења, великог терета и великог Бога који нам све то даде, неке прослави после веома кратког земаљског живота, неког прослави после дугог живота, радујем се због наших искушења, радујем се што нам Господ показа и даде пример пута истинитог и вечног живота, што нам даде његовом вољом да се удостојимо ми најобичније слуге његове да данас присуствујемо и имамо могућност да целивамо нашу огромну светињу, нашег великог свеца, краља, државника, вође, Христовог војника…

Све се ово издешавало у само неколико секунди, чујем сестру пресрећним гласом, пита брата који седи као да се скаменио да ли је добро, он одговара наравно. На сваког је овако велики тренутак и овако велики животни поклон деловао другачије. Неко га дочекао са сузама, неком су сузе букнуле, неко није могао да се не смеје, неко је погнуо главу, неко се скаменио…. али сви смо ми примили једну огромну благодат, само сви се ми тренирамо кроз живот како да примимо бладат, како да се удостојимо ње и да на крају примимо ону највећу и најважнију благодат, поклон највећи који од Бога можемо добити, Царство Небеско (али далек је пут до тога и није то тема овог текста).

После десетак минута одлазимо на послужење које нам је братија припремила. Сви смо још увек у стању “Као да би полетети могли“, послужујемо се одличним домаћи киселим млеком и другим посластицама, наздрављам са браћом уз дечанску лозу за спас и ослобођење Србије.

Полако се спремамо да одлазак, весели, срећни, благословени, насмејани, пуни љубави. Тако и треба, те емоције су нам од Бога дате. Полако се удаљавамо од војне бараке, седамо у аутобус, пролазимо поред војне рампе и одлазимо за Пећ, Пећку Патријаршију.

Опет исто, војна рампа, али за дивно чудо овде је много мање војске. Зидна ограда, али види се пирг, за мене по неком мом скромном укусу изузетан пирг, одма остајем без речи. Пролазимо капију, унутра велико двориште, на средини темељи (нисам стигао да питам неког од чега, а и било ме је срамота ме нека). Угледавам црвени комплекс цркви, срећан, присећам се да сам и слику видео тог црвеног здања, иако је много лепше уживо. Улазим унутра КАД ОНО САВРШЕНСТВО, прво се улази у припрату (ходник) који је изузетан, прелеп, одушевљен сам, одма наилази неко надахнуће, обилазим и разгледам три цркве које су спојене припратом, фасциниран сам, опет су осећања узбуркана, не зна човек шта да мисли, једноставно се препушташ да те та лепота, то чудо, тај дух води. Осете се јаки мириси пошто су са страна постављени камени кивоти са моштима Светих патријарха. Занемео сам колико је то све скромно, онако старо, србско, а притом прелепо, ма савршено, једноставно је тако нешто немогуће описати. Пошто смо журили, морали да кренемо врло брзо буквално смо “Пројурцали“, кроз цркве, нисмо баш имали времена све на миру да погледамо, али било је и више него довољно. Људи су много смиренији него у Дечанима (ваљда и из тог разлога што нас је овде мање било, па је одма и мање приче било). Молимо се  за Косово и Метохију и за целокпну Србију и да нам се Патријаршки трон врати у нашу Пећ. 

Свраћамо још на кратко у северни део Косовске Митровице, наш такође велики понос и образ Србије, одмарамо нешто кратко и упућујемо се ка Београду. Пут смо наставили уз песме о Србији, Космету, љубави, славној војсци, слваним јунацима и уз Божију помоћ све је протекло у најбољем реду.

Завршавамо ово наше скромно, а притом врло богато ходочашће са речиме ,,Догодине у Призрену“. 

После тридесет и два сата напокон стижем у свој градић. Док пешачим по мрклом мраку у пет сати ујутро размишљам о свему што сам проживео у једном дану, пуштам преко телефона песму ,,Расти, расти мој зелени боре“, опет сузе крећу, овог пута само радоснице, размишљам о томе шта ми заправо имамо, какво смо искушење добили, шта бранимо, а исто тако размишљам о томе како ја, један обичан клинац од двадесет и две године, недостојни слуга Божији, човек грешан и удостојим се да видим и осетим тако нешто. Ту ме опет нападају неке тужне емоције али “РАДУЈ СЕ БРАТЕ“ ми је опет у подсвести. Радујем се, бришем сузе, журим кући да и заклопим очи на који минут.  Још док нисам стигао размишљам да ли да напишем неки текст поводом овог, у којој форми да буде, да ли да будем потпуно искрен или само да дочарам како је све лепо и бајно.

Осећао сам потребу да поделим ово са Вама браћо и сестре, поготово што сам схватио да је врло лепо бусање у груди, патриотизам, лудило, интернет ратовање, али када се види оно што се брани, е тад се отвара једно посебно поглавње и отварају се нова осећања и нови видици и тада човек почиње да размишља на још један много бољи и савршенији начин како да се убудуће бори за оно што је његово, за оно што му је Богом дато, али о том можда у неком другом тексту.

 

Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј народ србски
Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј Косово и Метохију твоју
Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј Србију твоју

Свету краљу Стефане Дечански моли Бога за нас грешне

Са вером у Бога
За Крст часни и слободу златну ја сам још више сигуран у нашу победу
Текст писан на Митровдан 2015.

(К. А. – СРБИН.ИНФО)

Ознаке: Високи Дечани, Косово и Метохија, Косовска Митровица., Митровданске Задушнице