Прочитај ми чланак
После седам деценија обновљен највећи манастир на Фрушкој гори. Рушили га Немци, усташе… Сада се уселило мало братство
После 70 година ћутања, однедавно поново звоне звона Шишатовца, некада највећег манастира и чувара српске културе и баштине на „српској Светој гори“. Ову фрушкогорску светињу, коју 1520. подигоше монаси избегли из Жиче, рушили су у Другом светском рату усташе, немачки војници и партизани. Шишатовац је докусурен тек после ослобођења, кад су га рушили мештани околних села и омладинске радне бригаде, које су манастирским циглама зидали свињце.
У делимично обновљени Шишатовац уселила се и мала калуђерска братија, прва после 1941. када је „Државно равнатељство за понову НДХ“ у Загребу наредило прогон свештенства Српске православне цркве.
– Одмах ухитите све православне попове, калуђере и монахе, а ђаке из манастира одмах одстраните – гласила је наредба о погрому у фрушкогорским манастирима.
Усташе су највећи број калуђера отерале у логоре, где су убијани батинањем.
– Као прва жртва пао је архимандрит манастира Шишатовца, Рафаило Момчиловић, академски сликар – забележио је Динко Давидов, чувени историчар уметности и један од ретких који су истраживали трагедију фрушкогорских манастира.
Опустели српски манастири и цркве проглашени су имовином НДХ, а загребачки „Музеј за умјетност и обрт“ организовао је систематску пљачку уметничких и културноисторијских блага која су чувана у њима. У априлу 1942., када у Београд стижу вести о обесвећењу моштију деспота Стевана Штиљановића у Шишатовцу.
– Неко је ту страшну вест дојавио професору Радославу М. Грујићу, историчару и теологу, човеку изузетног родољубља, савести и поштења – забележио је академик Дејан Медаковић, савременик трагичних догађаја.
Професор Грујић је преклињао за помоћ барона Рајсвица, мајора Вермахта задуженог да спречи уништавање културних добара на окупираним територијама. Др Рајсвиц, у цивилу аристократа и научник, са професором Грујићем креће у Срем и они у последњи час из Шишатовца спасавају мошти деспота Стефана Штиљановића, из Јаска цара Уроша, а из Бешенова кнеза Лазара.
Усташка јединица смештена у Шишатовцу пали део манастира, бесна због спасавања светих моштију. Убрзо у манастир улазе партизани, који приликом повлачења 16. јула 1942. пале кровове конака. Шишатовац је затим више пута био мета немачке и усташке артиљерије, која руши монументални звоник. Манастирски комплекс минира у јулу 1944. немачка „Хипо“ јединица под командом Антона Бауера уз помоћ усташа.
Страдањима није био крај, што показује и извештај комисије Војвођанског музеја из 1949. године.
– Сав се конак налази у рушевинама. Грађевински материјал су одвлачиле задруге из Лаћарка, Гргуреваца, Манђелоса, Лежимира, Чалме, Дивоша и Шишатовца. Комисија је на лицу места видела цигле којима задруга у Шишатовцу зида окружни свињац – забележили су музеалци.
Слично бестијање извођено је и у осталим фрушкогорским манастирима, па Завод за заштиту споменика културе НР Србије у децембру 1949. у рубрици „рушевине“ набраја Шишатовац, Бешеново, Раковац, Кувеждин, Ђипшу, Гргетег, Велику Ремету и Хопово. Ни оснивање покрајинског Завода за заштиту споменика 1951. године није зауставило уништавање српске баштине.
– Покрајински завод подноси кривичну пријаву Среском суду у Руми против сељачких радних задруга из Лежимира и Гргуреваца и петорице сељака због рушења и уништавања манастира Шишатовац, заштићеног културног споменика – бележи Динко Давидов.
– После дуге и мучне правне процедуре тужилаштво у Сремској Митровици предлаже Заводу да „склопи споразум са управама задруга у погледу настале штете“, а управе задруга нису чак ни одговориле Заводу кад им се обратио. Тако се завршио спор у коме је „правда“ била на страни рушитеља, отимача и лопова.
Конаци Шишатовца срушени су до темеља у такозваним „омладинским радним акцијама“ а „свесни“ мештани су уништили фреске у манастирској цркви. Незнатна обнова шишатовачког храма изведена је у периоду 1970-71, када је озидан део звоника, а тек од 1991. до 1995. завршена је већина радова на санацији храма.
(Вечерње Новости)
