Прочитај ми чланакВелики грађански протести у Србији почели су пре скоро пола године - 30. новембра 2018. у Крушевцу под именом „Стоп крвавим кошуљама“, а непосредни повод било је брутално пребијање и покушај убиства једног од оснивача опозиционог Савеза за Србију Борка Стефановића. Након неколико протеста у Београду преименовани су у „1 од 5 милиона“ и почели да се шире на унутрашњост - да би у наредним месецима под истим именом организовани у 100 градова и општина широм Србије, па и у иностранству.
Највећи опозициони митинг пред више десетина хиљада људи из читаве Србије одржан је 13. априла у Београду испред Дома Народне скупштине под именом „Сви као један“, а и након тога настављени су протести у Београду сваке суботе. „Слободна зона“ код Председништва Србије формирана је 4. маја чиме су протести у Београду постали свакодневни.
Суштински, сви ови протести су почели због недемократских потеза које власт константно повлачи, опијена својом бројчаном надмоћношћу у републичкој и локалним скупштинама, узурпацијом свих механизама власти, противуставним деловањем, ауторитарношћу, изборним отимачинама, медијским мраком, корупцијом и криминалом. Поништивши уставну поделу власти на законодавну, извршну и судску власт, за све се пита и о свему одлучује један човек, а велики део медија (у државном власништву и власништву појединаца блиских власти) непрестано шири режимску пропаганду и негативне слике о онима који другачије мисле од актуелне власти. Све то, а највише понижење и вређање интелигенције грађана од стране бахате и примитивне власти, узроковало је побуну.
Шта смо урадили до сада?
Ако се узме обзир како је Србија изгледала пре шест месеци можемо констатовати да су ови протести изменили политичко лице наше државе и донели низ позитивних резултата, међу којима издвајам следећих 10:
1. Јавна манифестација спремности за промене. Спремност грађана да покушавају нешто да промене, али и одлучност грађана који имају веру у себе и своје идеје, као и да све то јавно и манифестују.
2. Ослобађање од страха. Грађани су исказали храброст да се успротиве властодршцима и негативним појавама у друштву које првенствено иницира и омогућава власт, упркос свим последицама које због тога могу да сносе.
3. Дух толеранције међу учесницима. У протестима учествују сви, без обзира на страначке, идеолошке, политичке и друге разлике, јер желе исто – слободне медије и фер и поштене изборе као услов свих услова за будућу слободну Србију и свеукупни друштвени напредак.
4. Протести као кохезивни фактор унутар опозиције. Протести су довели до сарадње и обједињавања већег дела опозиције која је препознала значај заједничког деловања упркос различитим идеолошким основама. Потписан је заједнички „Споразум са народом“ као кровни документ који даје визију шта после смене власти.
5. Жеља за сменом не само власти већ читавог система. Јасно артикулисање главне поруке демонстраната да желе политичаре који ће радити оно за шта их грађани бирају и плаћају, да могу да их контролишу шта и како раде, да могу да их смене.
6. Притисак грађана на опозицију да буде активнија. Грађани који нису политички ангажовани, а неки од њих чак су и политички незаинтересовани, а учествују у протестима, почели су да траже од опозиције конкретне идеје и програме које ће спроводити ако и када дођу на власт.
7. Омасовљење и ширење протеста, али и опозиционог бунта по унутрашњости. Протести су се, од почетних из Крушевца и Београда, проширили на више десетина градова и општина Србије, стигли и до најмањих средина, а протесне шетње постале паралелни систем информисања јавности и значајног притиска на власт.
8. Режим присиљен на прва жртвовања својих кадрова. Под притиском јавности власт је ухапсила или сменила више својих оданих кадрова (председници општина Гроцка и Брус, локални функционери Пожеге, вд. директор „Коридора Србије“…), што се, сигурно, не би десило да у Србији нису актуелни протести који се истрајно одржавају већ шест месеци. Такође, из затвора су пуштени сви ухапшени након великих демонстрација испред РТС-а и Председништва 16. и 17. марта 2019, што говори о страху власти од наставка протеста.
9. Пробијање гвоздене завесе и завере ћутања о (позитивним) акцијама опозиције. У делу медија који преносе ставове учесника протеста или извештавају о њима може се чути другачије мишљење од оног које власт пласира путем медија које апсолутно контролише. Чак и на јавним медијским сервисима (РТС, РТВ), мада веома ретко и недовољно, чуло се за протесте и појавила се слика организоване опозиције.
10. Власт принуђена на дефанзивну позицију и контрамитинге. Због страха од губитка власти и пада рејтинга СНС-а услед све масовнијих протеста власт је морала да покрене контра-кампању “Будућност Србије“, искористивши све могуће државне ресурсе у страначке сврхе. Тим чином не само да је, пред грађанима Србије и пред светом, огољен део механизма њихове владавине, већ је и потврђено да постоји страх од заједничког деловања опозиције. С друге стране, ови контрамитинзи су јасно показали недемократске и диктаторске склоности овог режима и да власт почива на уценама или „куповини“ људи који су у обавези да дођу на митинге да не би изгубили посао, и који морају да подржавају власт јер се плаше за сопствене животе и егзистенцију. У супротном табору, на протесте опозиције долази се добровољно, о свом трошку, са вером у неки виши смисао и праве вредности.
Борба се наставља
Позитивни резултати протеста нису мали, напротив. Створен је и озбиљан темељ за даљу борбу. Свакога дана грађана који су против ове власти биће све више, а оних који је подржавају све мање. Ово није трка на 100 метара – ово је политички маратон. Много смо већ урадили, а ако задржимо солидарност, јединство упркос политичким разликама, одлучност, истрајност и храброст – урадићемо још више и ова власт мораће да пристане на уступке по питању слободе медија и фер и поштених изборима, или ће бити срушена на улици. Ово је само питање наше опозиционе воље и спремности. Најважније је да сад нема назад, нема повлачења, нема предаје. Све што смо успели – остварили смо на улици, заједно, сви као један.
Повратак у заробљене институције био би наш пораз јер кроз институције више није могуће остварити ни најмању ствар, а камоли истину и правду. Победа ће доћи кроз наставак уличних протеста, грађанску непослушност и масовне демонстрације у случају да власт настави да игнорише све наше захтеве. Сетите се само како је мало ко веровао да протести уопште могу почети, па да ли ће се грађани уопште одазвати у већем броју, па да ли ће моћи да трају сваке недеље и преко празника, па да ли ће утихнути после великог митинга, и све то се показало као нетачно. У Србији се пробудила нова опозициона енергија и она се више неће угасити. Жеља за политичким променама, сменом актуелне власти и нормализацијом политичких прилика је тако велика да се више ни на који начин не може зауставити. Наше је само да не одустанемо, наставимо протесте и победа ће доћи.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
