У ексклузивном интервјуу за Телеграф у два дела најтрофејнији тренер Европе прича о највећим изазовима у својој каријери, новом селектору Ђорђевићу, феномену Партизана и о својој животној и тренерској филозофији.

Представљати Желимира Жељка Обрадовића најлакши је посао на свету. Довољно је само кренути од осам титула првака Европе, преко свих оних националних пехара у Србији (Југославији), Шпанији, Италији и Грчкој, до клупе репрезентације у њеном најтрофејнијем раздобљу, у другој половини деведесетих.

О Обрадовићу, ипак, у овом тексту неће причати сува статистика, већ он сам. У ретко отвореном разговору, тренерски геније прича о свему што је доживео и проживео у кошарци откако је узео баскетару у руке. А то је било пре више од 40 година…

Други део интервјуа објавићемо сутра, у четвртак 2. јануара.

Телеграф интервју Годину дана сте пунили батерије, а онда сте Турску, тачније оних 30 милиона људи који навијају за Фенербахче, подигли на ноге за кратко време. Какав је осећај?

– Дошао сам с идејом да вратимо поверење навијача у екипу и мислим да смо у томе углавном успели – имали смо пуну дворану у свим утакмицама Евролиге. Задовољство је велико, јер је најважније да уз себе имаш људе који ти верују.

Навијачи вас већ доживљавају као Бога – транспаренти, скандирања, насловне стране… Обавеза или оптерећење?

– Настављам да радим као и досад у каријери. Оптерећење и притисак су саставни део посла, мада сам ја сам себи највећи критичар. Кад се пробудим ујутру, размишљам пре свега о својим грешкама и о томе шта је најбоље за екипу коју водим. У послу сам 100 одсто, све што радим, радим да би екипа изгледала и играла боље. Без навијача ништа нема смисла, и то стално понављам играчима. Сваки наш тренинг и утакмица су обавеза према огромној армији навијача Фенера. Покушавам да се изолујем од медија, једино ми је важан осећај на утакмици да су навијачи уз нас.

Можете ли Фенербахче да упоредите с осталим екипама које сте водили у каријери? По чему је он специфичан?

– Фенер има много спортских клубова, а председника Азиза Јилдирима навијачи обожавају. Кошаркашки клуб је конципиран тако да на његовом челу стоји фамилија Улкер, која је главни спонзор, а ове године по први пут одлучује о много чему. Имамо исти начин размишљања о томе како клуб треба да се развија. Наравно, то није лак посао, изискује доста времена да се све ствари поставе на своје место.

Ипак, није све глатко кренуло, јер вам је већина играча била на ЕП у Словенији?

– По први пут у каријери нисам имао апсолутно никог од важних играча на припремама. Имали смо четири заједничка тренинга и кренули у сезону освојивши Суперкуп Турске, добивши великог противника Галатасарај. У мом случају, припремни период увек траје шест недеља, 42 радна дана и 50-ак тренинга, плус 12 пријатељских утакмица. Ништа од тога нисмо имали, а било је важно због тренера који долази у нову средину и играча који треба да се навикну на њега, као и он на њих. Зато и кажем да играмо изненађујуће добро, али ће у току сезоне бити падова.

Како сте задовољни екипом?

– Потписао сам у јулу, тржиште је било такво какво је било, али уз све што сам малопре побројао, задовољан сам. Најважније је да смо сви ми, укључујући и људе из организације клуба, на истом путу.

Који је то пут? Уз Жељка Обрадовића се увек везују титуле, не само националне, већ и европске.

– Радио сам у тимовима који су ме зато и потписивали – да освојимо Евролигу. Имао сам играче који су имали велике амбиције. И у Фенеру је тако.

Који су домети, а који циљеви Фенера ове сезоне?

– Домете не можемо да знамо, а циљеви су познати – највећи у свим такмичењима. Главни циљ је засад испуњен: вратили смо публику у халу, тражи се карта више. Не желим да маштам, ја сам реалан човек, мада је маштати понекад лепо. Суштина је да идемо корак по корак, ТОП 8 је следећи циљ. После тога иде турски куп, а онда и турско првенство.

Кога видите као најуже конкуренте у борби за Фајнал фор Евролиге?

– Наша група у Топ 16 је стравично јака. Имамо Олимпијакос, Барсу, ПАО и Милано, све бивше европске прваке, као и Каху, Ефес и Малагу, који су играли на Фајнал фору. Једини који није играо Ф4 је Фенер (смех). Нећу рећи ништа ново ако поменем Реал, који игра изванредно. Ту је и Олимпијакос, као и ЦСКА и Барселона, односно ови, како их зову, историјски тимови – Панатинаикос и Макаби. Локомотива Кубан игра добро, али рано је за прогнозе. Многи тимови ће се појачати, сигурно ће нека екипа искочити с неким новим играчем.

Телеграф интервју Пар речи о турском првенству. Ту је за сада неприкосновени Банвит, кога води ваш дугогодишњи сарадник Димитрис Итудис.

– Веома јака лига, уз шпанску најјача у Европи. Разлика у односу на Евролигу је што једног странца морам да оставим ван тима, само четворица смеју да буду у екипи, а увек на терену морам имати два турска играча. Димитрис ради одличан посао.

Пола вашег тима говори српски. Учите ли и ону другу половину?

– Не, наравно. Деси се понекад да у петорци имам момке с наших простора, а ја им причам на енглеском, па ми они кажу: “Коуч, можемо и на нашем да разговарамо” (смех).

Има ли још наших играча који су вам занимљиви?

– Рано је да се размишља о томе. Кад почне сезона, тој групи момака кажем: “Ви сте најбољи”, а на њима је да то оправдају.

Играли сте два пута против Партизана. Како вам изгледа овај тим, а посебно ме занима ваше мишљење о Богдану Богдановићу?

– Партизан годинама даје шансу најталентованијим младим играчима и постиже фантастичне успехе у условима у којима се успеси баш и не очекују. Имају велике проблеме с повредама носилаца игре, али боре се и зато честитке на томе. Екипа која има огромну жељу, као и четири играча који су много битни за њих: Богдановића, који изванредно игра на позицији плеја, Кинсија, Драгана Милосављевића, који из године у годину показује невероватан морал и невероватну пожртвованост, са свим осталим што даје екипи, плус Француз Ловерњ. Имају и пар младих играча на позицији пет. Богдановић је и у репрезентацији био веома добар.

 

Како сте задовољни играма Немање Бјелице и Бојана Богдановића? Има ли још простора за њихово усавршавање?

– Има, и код једног и код другог. Бојан је млад, има 24 године, у најбољим је годинама. С моје стране ће имати подршку да играју још боље него досад и да дају још већи допринос екипи. Играју добро, понашају се одлично, али могу бити још пуно бољи. И не само они. Индивидуални тренинг је ту веома важан. Имам обичај да кажем играчима:

“Ви не схватате да је ово најлепши период у вашим животима. Једног дана, кад будете престали с кошарком, схватићете о чему вам причам. Ово се никад неће вратити, уживајте у тренутку, будите посвећени и вратиће вам се”.

Наравно, сви они су млади, желе и да изађу и да се проведу, али све то треба да има меру. Ипак, овај тренутак сада, док су на паркету, треба да искористе да уживају и да буду срећни што раде посао који воле, јер то није привилегија многих људи.

Богдановић је на прекретници – НБА или останак у Фенеру?

– Бојан зна да је у нашим плановима и за убудуће. Летос сам имао разговор с њим и рекао сам му да је логично да хоће у НБА, али сам поставио и питање: “Идеш ли тамо да играш или да седиш на клупи?” То се дешава многим играчима с ових простора на почецима њихових НБА каријера, а Бојан је у годинама кад највише може да да, и себи и екипи. Ове сезоне је схватио да ће се код нас развијати на прави начин и постати један од најбољих играча у Европи. Шта ће бити следеће сезоне, питање је за њега. Њему је позната моја и позиција клуба. Играти 82 минута на 82 НБА утакмице и није неко достигнуће, а ту мислим на све играче који млади “полете” тамо.

Пример Мирзе Телетовића је најбољи доказ тој теорији.

– Не бих сад појединачно о овом или оном. Али, неким играчима је боље да играју у Европи и буду носиоци игре него да у НБА машу пешкирима.

Да заокружимо причу о Фенеру вашим утиском о Цариграду и Турској генерално.

– Долазио сам много пута овде, а за Цариград ме вежу лепе успомене још од 1992. (смех). Имао сам срећу да су ме неки пријатељи раније водили по граду и показивали ми колико је он фасцинантан. Октај Махмути је један од њих. Изузетно сам задовољан људима у клубу, као и стручним штабом, у коме су Влада Андроић, мој помоћни тренер из Хувентуда Изкиердо, Ерден који је одавде, плус Бата Зимоњић, кондициони тренер. Окружење у коме радимо је одлично, средина је здрава и то је предуслов успеха. Град има 18 милиона, једини проблем су саобраћајне гужве. Моја рутина је иста: припрема за тренинг, онда тренинг, тако два пута дневно, плус путовања и утакмице. Увече се повремено изађе на неку вечеру, али у суштини, водим прилично миран живот у једном врло динамичном граду и земљи.

Идемо на репрезентативне теме, мада је познато да нерадо говорите о томе. Ипак ћу вас замолити за коментар о именовању Саше Ђорђевића на место селектора Србије.

– Желим му сву срећу овог света на том месту. Изузетно важно је да сам верује у себе и да ће играчи веровати у њега. То је кључ. Његова енергија, жеља и знање никад нису били спорни.

Волео бих да се вратимо на ту 1992. и чињеницу да ваша два главна играча, Ђорђевић и Даниловић, нису разговарали међусобно. Како сте успели да се то не примети на терену и да тај инцидент не наруши хемију у тиму?

– Они су се читали најбоље на свету и што се каже, “оверавали” после сваке акције, а нису причали (смех). То је пример да су прави пријатељи на терену. Често кажем играчима: “Свако од вас најлакше може да нађе друга за кафану, али не може да нађе друга који ће му помоћи на терену. Тамо сте пријатељи кад викнете један на другога, а онда се загрлите”. И њих двојица веома лепо причају на ту тему данас, баш зато што су били најбољи могући тандем. Разумели су се, читали један другог феноменално, били су два неспорна лидера и из тога је екипа профитирала.

Да ли сте некад у каријери имали сличну ситуацију?

– Сви играчи и тренери морају да схвате да су јавне личности и да их људи тако виде. Нико неће да каже: “Жељко је урадио то и то”, већ: “Жељко, тренер Фенера, је урадио то и то”. Ако је и било проблема у односима појединих играча, увек сам их звао да разговарамо. Треба реаговати одмах, сасећи у корену проблеме. Кад год играч крене да ми прича о неком саиграчу, заустављам га и кажем: “Хајде да га позовемо и решимо то”. По природи посла сам тај који мора да штити све. Познато је да су играчи велики егоисти и ту ништа није ново. Не ваља кад тај егоизам не може да се контролише. То вам онда разори атмосферу у тиму, а она је понекад битнија од нечијих 40 поена. Егоизам толеришем само ако играч жели да буде најбољи, а да у исто време помогне тиму. Кад прерасте у нешто негативно, реагујем. Тим и клуб су најбитнији.

Где сте се као тренер осећали најудобније, а где је притисак био највећи?

– Кад вратим филм, начин на који сам постао тренер, увек сам стајао иза донете одлуке, каква год да је. Добра или лоша, с том одлуком мораш да живиш. Волим да се консултујем с драгим људима, али одлуке увек доносим сам. Кад сам преломио да будем тренер, да из играчке тренерке ускочим у тренерско одело, то су у том моменту знали само моји кумови Драган Кићановић и Миленко Савовић. И сви остали су касније мислили да је то погрешан потез, а ја сам знао да је исправан. С 33 сам отишао да будем тренер Хувентуда, знао сам зашто ме доводе, то смо и остварили.

После тога потпишем уговор с Реалом годину плус годину, али да се он у другој сезони активира само ако смо европски прваци. Можете замислити какав је то притисак? Менаџер ми каже: “Јеси ли ти нормалан?”, а ја му одговарам да је свеједно, јер ће ме ионако отерати ако не будем први у Европи (смех). Е, онда смо сели после те титуле да правимо нови уговор, јер се тада прави с тренером европским клупским шампионом (смех). После тога је био Бенетон, феноменални људи, организација, мали град, велики клуб. Коначно, Панатинаикос и Фенер, велики клубови с армијом навијача. Трианест фантастичних година за мене, где сам стекао пријатеље за цео живот. Никада нећу заборавити период проведен међу атинским “зеленима”.

Дакле, где је било најтеже?

– Поента је – у сваком клубу напољу те гледају као странца, и дан данас је тако, и свуда је притисак велики. С тим научиш да живиш. Нико никад није могао мени да направи већу пресију да се ради квалитетно и да будеш одан послу него што је ја сам себи правим. Знам да волим овај спорт и дајем све од себе. Некад је супер, некад није довољно, али тако је у свему у животу.

Како бисте формулисали своју тренерску филозофију?

– Кошарка је игра која се мења. Играчи су другачији, али и данас, као некад, морају брзо да мисле на терену. Сви који су добри, брзо мисле и доносе одлуке добре за тим у тренутку. С тим што верујем да би асови од пре 20 и 30 година и данас били асови, захваљујући свом менталном склопу. Посвећеност кошарци један је од мојих мотоа. Сви волимо да играмо кошарку с којом ће навијачи бити задовољни, али и с којом ћемо, пре свега, ми бити задовољни. То стално причам играчима:

“Кад завршиш утакмицу, треба да знаш да си уживао на терену”.

Увек тражим од екипе да изведе нешто неуобичајено, да ме изненади. Водио сам на вечеру цео тим ако је неки мој играч извео леп, непредвиђен потез, неку финту, кретњу, неко додавање… Можда ће неком звучати препотентно, али заиста видим многе ствари пре него што се десе на терену, добро предвиђам. Волим кад ме играч изненади, и тад знам да смо унапредили своју игру, задовољили себе и обрадовали навијаче. Креативност, посвећеност раду, добра организација, тренинга и игре тима – ето, то је моја тренерска филозофија. Да играчи имају исту визију успеха тима као тренер.

 А ваш животни мото?

– Буди се свако јутро срећан и задовољан и уживај у животу. Живот је један и непоновљив и ја се понашам тако. Кад имам слободно време, волим да се дружим с људима, велики сам филантроп, имам много пријатеља.

Породица тренутно није с вама у Цариграду?

– Ћерка Ања је одлучила да живи и ради у Истанбулу, само што смо на два континента – она је у Европи, а ја у Азији (смех). Њена одлука да дође овде није имала никакве везе са мном, дошла је годину дана пре мене. Син Ђорђе је, кад сам паузирао прошле године, био са мном у месту поред Барселоне, где имамо кућу. Тамо иде у школу због језика и тренира у Хувентуду. Међутим, размишљам да га пребацим овде у Фенер, да будемо ближи.

Има ли мали руку на тату?

– Кажу да има, откуд знам… Не мешам у то. Не желим да га презиме оптерећује. У фебруару пуни 15 година и његова је одлука да тренира. Кад ме пита за савет кажем му шта мислим, али нисам превише ишао на тренинге и утакмице. То није добро за њега, та врста пресије. Он ће да игра док воли и док то буде желео. Ђорђе зна да ће отац бити ту за њега за све у животу, али важне одлуке ће морати да донесе сам.

Кажу да је фасциниран кошарком?

– Ма, наравно, као и сва деца у том добу. Зна све ове наше и НБА играче напамет, прати то. Види се да јако воли кошарку.

СУТРА: О легендарним тајм-аутовима, с ким је волео да игра, а против кога није, о феноменима Дражена Петровића и Леброна Џејмса, о најбољем тиму који је тренирао, о играчима с којима не разговара данас, по чему би волео да га памте, зашто га зову Жоц…

(Саша М. Стајић)

(Телеграф., Фото: Марко Тодоровић)

Ознаке: жељко обрадовић, КК Партизан, КК Фенербаче, кошарка, тренер