Прочитај ми чланак
Не тако давно у самом срцу града постављен је споменик „Девете бојне ХОС-а Рафаел Бобан“, уз повике „За дом спремни“. Локални антифашисти су „југокомуњаре“ или „четничине“.
Срамота са кукастим крстом на Хајдуковом стадиону „Пољуд“ лансирала је Сплит, други највећи град у Хрватској, на европски стуб срама.
ЧИШЋЕЊЕ ИСТОРИЈЕ
До деведесетих је Сплит имао и обалу мајора Стојана, команданта Српске војске која је на крају Првог светског рата ослободила Сплит, али онда је у чишћењу историје у којој су учествовали и бројни славни Срби, руку подруку са Хрватима, свет обишла сцена у којој је 1991. године изгубио живот млади Македонац Саша Гешовски. Испред зграде Војнопоморске области пуцано је на војнике ЈНА, а околности под којима је завршио живот голобради младић из Македоније никада нису разјашњене. Осим да је добио метак.
Диоклецијанов град поносне прошлости постао је појам за неофашизам, а дуг је списак мучних инцидената са црнокошуљашима у главној улози. Не тако давно у самом срцу града постављен је споменик „Девете бојне ХОС-а Рафаел Бобан“, уз повике „За дом спремни“, а усташкој представи присуствовао је и СДП-ов градоначелник Иво Балдасар.
Да не би било забуне, дотични Рафаел Бобан био је усташки генерал, заповедник Црне легије, који је крајем рата побегао, након бројних злочина који су почињени под његовом командом.
Када смо упитали сплитског градоначелника Балдасара како је могуће да је као левичар присуствовао догађају који Сплит ставља на карту срамоте, одговорио је да се то догодило због лоше комуникације.
– Па ја сам уверени антифашиста, верујте – рекао нам је први човек града.
Али, антифашизам већ дуго не станује у Сплиту, а антифашисти су у илегали. Остала је антифашистичка књижница, али се не зна ко ју је покренуо, јер су се оснивачи из безбедносних разлога повукли у анонимност.
Сплитски антифашисти бомбардовани су погрдама попут „југокомуњаре“, „четничине“, а није редак случај да деца партизана данас газе све оно што су њихови очеви стварали.
Како се тако невероватно изменио Сплит од црвеног до црног, од слободарског града отвореног свима до места у којем станује мржња, нетрпељивост и агресивност?
Баш у Сплиту, почетком деведесетих, у правој хајци на Србе многи су остали без станова и једва спасли живу главу, за разлику од оних који су завршили живот после сурових мучења у „Лори“, што никада до краја није добило судски епилог и заслужену казну за „родољубна“ убиства.
Управо је на сплитској риви ударен печат националне еуфорије проблематичне намере када је данас већ давне 2001. Иво Санадер пред 100.000 људи, јуришајући на премијерски трон, сасуо дрвље и камење на леву власт Ивице Рачана и Стипе Месића, оптуживши је за издају.
ТЕШКА БОЛЕСТ
– Свашта се о Сплиту писало и свакакве су му етикете у јавности лепљене. Био је и вражје острво и црвени Сплит, легло ултрадеснице, град с „Лором“ на души и град-случај. А истина је врло једноставна, Сплит је све то и није ништа од тога – каже угледни историчар Драган Марковина, подсећајући да је радикални шовинизам који сада буја у граду под Марјаном тешка болест.
Подршка ратном злочинцу Мирку Норцу претворила се у масовни хепенинг којег ће се Санадер после одрећи, осудивши Норца за почињене злочине, а генерале експресно послати у Хаг.
Али, последице су остале. Сплит од тада више никада није „онај стари“, који се знао супротставити аустроугарској чизми, у којем је била колевка леве и прогресивне хрватске и југословенске мисли, где је створен Хајдук. „У дишпет“ за све окупаторе који су омастили брк у том медитеранском бисеру за којег кажу „ћа је пуста Лондра контра Сплиту граду“.
И зато је тешко данас слушати скандирања на сплитском стадиону „За дом“, док друга трибина френетично одговара „Спремни“, уз додатак „убиј Србина“, у граду у којем је 1921. основана ОРЈУНА, организација милитантних југословенских националиста, са подршком славних градоначелника Бајамонтија и Иве Тартаље.
Са жељама да народи на овим просторима живе заједно и слободно, без притисака и чизме било кога са стране.
Баш тај Тартаља највише је заслужан за модерни изглед града, довео је струју у Сплит, отворио музеје, основао Оцеанографски институт, а данас нема ни своју улицу.
У међувремену је Хрватска ушла у ЕУ, али вандализам се није одселио из Сплита. Напротив, бушене су гуме на аутомобилима београдских регистрација, а пре две године нападнуте су просторије Већа српске националне мањине у приземљу зграде на Мажуранићевом шеталишту. Црква Светог Саве годинама стоји недовршена, а на сплитским фасадама су натписи „Србе на врбе“.
Протерани Срби, који су остали без станова и имовине, тешко се враћају, па нико не може ни да потврди да ли је број од 12.000 њих који данас живе у Сплиту тачан или не. Многи наводно прелазе и на католичку веру, поготово млади, како би имали бар понеку шансу да нађу запослење и мирно живе.
БАНКРОТ ЗА КЕРУМА
Бивши градоначелник Жељко Керум, који је у добром делу био родоначелник црног Сплита, остао је без ичега. Пропало је његово царство, а банке су му узеле и хотел „Маријан“, на самој риви.
Ко више уопште помиње да су и Хајдук основали српски студенти који су учили у Прагу и видели како се „гура фудбал“.
Нека тајанствена „омерта“ ових се дана шири Сплитом, закон ћутања покрива оне који овај прелепи град претварају у легло пропалих идеологија и срамних идеја и који су га кукастим крстом осрамотили пред целим светом.
Остаје само питање без одговора, где је онај Сплит који је дао многе хероје Другог светског рата, борце са Сутјеске и Неретве, у којем је у ратном вихору 1943. покренута „Слободна Далмација“, из којег је Миљенко Смоје писао неухватљиво привлачно и луцидно „Наше мало мисто“.
Град из којег је Иван Мештровић кренуо у свет и у којем је рођен „Ферал“, који је накада био појам успешне привреде, „Југопластике“, сплитског шквера, ипак заслужује боље.
Извор: Novosti.rs
