Прочитај ми чланак"Срећан сам што сам у спомен соби у касарни у Нишу могао да видим да неко води рачуна о Србима који су погинули у НАТО агресији, што су њихова имена ту, што нису заборављена, иако све то радимо стидљиво, и даље се своје сенке плашимо", каже премијер Александар Вучић.
У разговору за Тањуг о томе зашто се устручавамо да искажемо национално осећање и самопоштовање, онако како то чине неки други народи, и да ли је то зато што се осећамо пораженим, премијер примећује да ту имамо један велики проблем:
Као да нас је неко мотком утукао
Зато, каже, увек и инсистира да заједно са Републиком Српском, увек и у сваком тренутку обележавамо важне историјске датуме.
„Јер, неко нас је као мотком утукао у главу да не смемо да говоримо ни ко смо, ни шта смо, јер, кад год бисмо то изговорили били бисмо омаловажавани и исмејани“.
Тај притисак, према његовим речима, постоји већ 25 година и неважно је да ли смо изгубили за преговарачким столом или смо изгубили рат.
Резултат је, тврди, исти:
„А, то је да смо поражени. И зато, као поражена земља, трудом, радом и огромном енергијом морамо да ‘се вратимо’, да идемо хитрим и умереним корацима напред“, каже председник српске владе, уверен да, „ако будемо били свесни тога, мало ко може да нас заустави, те да Србија има будућност и то добру будућност“.
Знају шта сам рекао и 94. и 95, а имали су минус 3,6 одсто БДП-а
А на питање како гледа на то што и њему лично и даље пребацују, посебно у страним медијима, његову политичку прошлост, односно промену политичког концепта са којим је ушао у политику и оног са којим сада остварује резултате, Вучић подсећа:
„Резултати које имамо, а који су за једну политичку партију најбољи, апсолутно најбољи од успостављања вишестраначког система, нису засновани ни на популистичкој, ни на националистичкој, нити на социјалној демагогији, него на тешком раду и озбиљном послу“.
Додаје да је најбоље и најјефтиније учити на туђим грешкама, мада некад није лоше научити нешто и на својим.
„Погрешите, шта ћете. А, ти што су безгрешни, читају вам буквице, знају тачно да је Вучић 17. марта 1994. године рекао тои и то, а 18. јануара 1995. то и то… А они су били чистунци и много паметни и све су знали. Исто као што знају све и данас. Само да ураде не умеју ништа. И да направе не умеју ништа, а од њиховог моралног чистунства, довели су нам и Куршумлијску и Врањску бању у ову ситуацију и довели су нас на раст од минус 3,6 БДП-а, а тај Вучић који не може да се мери с њима и не може ником да држи моралне придике довео нас је до плус 2,7“, закључио је премијер.
Шта му је циљ, који је то резултат после којег би се осећао као победник и могао онда да каже „то је то, сад могу други“, о томе у разговору за Тањуг каже:
„Мислим да је то апсолутно важно питање… Да бисте имали озбиљне планове, морате да имате стварне и велике снове. А, ја имам сан о економски успешној, уређеној, богатијој, неће бити богата, али богатијој Србији. То значи уређеније институције, лепши градови, лепше болнице, уређеније школе“, додаје.
Слушам савете свих који желе да помогну
Поносан је, каже, на то што готово да нема фабрике која сада ради, а да нема неке његове заслуге у томе, због чега верује да ће касније, једног дана „неко паметан да каже – еј, ајде то да сачувамо и да имамо неку нову енергију“…
„Ето, тада ће Србија да буде потпуно нормална земља“, уверен је.
А на питање кога највише „слуша“, осим себе, чије савете цени, Вучић одговара да иначе не воли претерано импровизације:
„Нисам попут Савићевића, он је био велемајстор, ја сам више тип Југовића, дакле да буде апсолутна дисциплина“.
Додаје, међутим, да цени све људе, и оне у његовом тиму у влади, где, каже, највећи број људи и нису чланови странке коју води и коју воли, али их слуша.
Али, слуша и неке друге…
„Људе за које видим да желе да помогну и многе економисте, правнике, па слушате савете од Ђуричина до Владете Костића, широк је дијапазон људи које слушате и које желите да чујете, да сазнате шта су хтели да кажу и да разумете њихове поруке. А, како ја да не слушам једног Шредера или Гузенбауера или Хелмута Кола“.
Надам се да ћу успети и ово да укалупим
А када се заврши радни дан, кад оде кући, шта га и даље брине…?
Каже да не страхује ни од чега, али да се секира што је свестан да је и тог дана изгубио много времена на део неважних састанака који падају у „муст до ит“, у обавезни део, а да се није довољно посветио стратешким питањима и проблемима.
„То сам научио од мојих пријатеља, и од Шредера, и од Гузенбауера, о томе ми је говорио чак и Тони Блер за свој други мандат, да је тек у каснијем периоду разумео да те мање и ситније ствари мора да препусти другима, а да се бави само великим, стратешким стварима…“.
„Ја још то не могу сасвим, иако сам део тога почео да мењам. Не могу још то да укалупим на тај начин, али надам се да ћу успети“, закључио је председник српске владе.
