Пренос моштију сурдуличких мученика и освећење Спомен-костурнице (1924-2010) у Сурдулици (ФОТО: Епархија Врањска)

БЕСЕДА ПРОФЕСОРА ДЕЈАНА АНТИЋА ПОСВЕЋЕНА СТРАДАЊУ СУРДУЛИЦЕ И СУРДУЛИЧКИХ МУЧЕНИКА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТ:

„Сурдулица се  сећа страдања својих предака у вихору Великога рата који је потресао тло старог континента од 1914. до 1918. године. Присећа се и свих оних православних хришћана који су своја страдалничка тела уградили у темељ слободе и независне српске државе на Балкану.

Још из времена Првог српског устанка, сурдулички народ активно је учествовао у борби за независност и обнову српске државности. Српска национална припадност Сурдуличана била је прецизно искристалисана у њиховој свести, и манифестовала се у непрестаној жељи житеља овог поднебља за дефинитивним ослобођањем од турског ропства. Ту жељу није успео да поколеба ни турски, ни арбанашки терор широм јужне и Старе Србије током XVIII и XIX века. Она је непрекидно постојала, да би 23. јануара 1878. године, после успеха српских оружаних снага у бици код Грделице, варош под Вардеником и Чемерником и de facto била реинтегрисана у окриље државе Србије. Од тог датума Сурдулица почиње да живи у слободи која ће трајати непуних 36 година.

Са друштвено – политичким и економским напретком слободне државе после 1878. године започео је и процес буђења и развоја Сурдулице, чији су грађани учествовали у животу Краљевине Србије и, поучени искуством ропства, тада већ активно помагали културно – просветну борбу Срба на тлу Старе Србије и Македоније. Осим финансијске и моралне подршке, многи млади „Иногоштани“ нашли су се у четничким формацијама које су у периоду од 1903. до 1912. године пружале заштиту православном живљу у скопско – тетовској и косовско – метохијској области.

У периоду Балканских ратова, и рубна варош Сурдулица, силом прилика добија своју посебну улогу. Током јуна 1913. године област Власине постаје поприште српско – бугарске оружане борбе. Бугарско незадовољство одлукама са мировне конференције у Лондону од 30. маја 1913. године којим је завршен Први балкански рат, преточено је у сукоб и изненадни напад на Србију. Прве на удару биле су, свакако, пограничне области, међу којима је и сурдуличка област. Миром у Букурешту, 10. августа 1913. године, завршен је Други балкански рат.

Рат је завршен, али су односи Београда и Софије постајали све напетији. Успех Србије у Балканским ратовима и њена трансформација од мале балканске краљевине у респектабилни војно – политички фактор на Балкану, били су у директној супротности са геополитичким интересима Беча и Берлина. Краљевина Србија 1914. године постаје физичка препрека пангерманској идеји продора на исток, што доводи до избијања Првог светског рата. За време ратних операција аустроугарских снага против Србије, током 1914. године, суседна Бугарска је у војно-политичком смислу глумила неутралност, водећи упоредо преговоре са државама чланицама Централних сила.

Услов који је софијска влада истицала Бечу и Берлину како би се придружила њиховом пројекту нове Европе био је јасан. Она је тражила контролу над вардарском Македонијом и територијама југоисточне Србије, које су њени политичари називали још и Западним бугарским покрајинама. Било је само питање дана и погодног тренутка када ће мобилисане бугарске трупе, распоређене дуж српско – бугарске границе, напасти Србију.

Што се тиче оружаних упада бугарских комита, они су у пограничним крајевима трајали константно од 1913. године. Током 1915. године те акције попримиле су шири карактер, јер се у четама формираним и опремљеним у Бугарској налазио и одређен број турских добровољаца и аустроугарских официра. На Велики петак, 2. априла 1915. године, догодио се силовит насртај бугарских чета на српске граничне положаје недалеко од Струмице и Валандова, познатији као „Валандовски покољ“. Тада су бугарске снаге прешле српско – бугарску границу, опколиле наше карауле и пограничне страже и том приликом ликвидирале све српске граничаре. Наравно, званична Софија није признала своју одговорност за напад у Валандову, већ је за свирепа убиства граничара оптужила локалне чете.

Маске су коначно пале 6. септембра 1915. године, када је влада у Софији потписала савез и војну конвенцију са Централним силама. Према том уговору, Бугарској је од стране Немачке и Аустроугарске обећано територијално проширење на рачун Србије од 52.000 квадратних километара и 2.648.000 становника. Месец дана касније започела је нова непријатељска офанзива удружених немачких, аустроугарских и бугарских трупа, која је српску војску приморала на повлачење.

Српска војничка гробља на Власини крију причу о храбром Власинском одреду формираном од Сурдуличана и људи из овог дела Србије, који је под командом пуковника Михајла Плазине успешно одолевао насртајима бугарских јединица те 1915. године, не би ли заштитио бок српске војске и избегличких колона које су се сливале према Косову и даље кретале пут Албаније.

Након слома српске армије, наступио је период стравичног страдања јужне Србије у којем је име Сурдулица добило свој синоним у речи Костурница: Сурдулица – српска костурница.

Бугарска је запоседајући територију јужне и југоисточне Србије извршила анексију тих региона. Свој ратни плен поделила је на две војноуправне области, Моравску или Поморавияата и Македонску. Центар Моравске области, која је обухватала целу источну и јужну половину Србије у границама до 1912. године био је у Нишу, а центар Македонске области у Скопљу. Главну власт у окрузима имала је окупаторска војска. Са њеним доласком у свим окрузима суспендована је важност српских закона и све установе нашле су се у рукама бугарских чиновника.

Заузети крајеви Србије од стране бугарске интелектуалне елите нису сматрани освојеним областима. Бугари су њих третирали као ослобођене крајеве или, као што рекох, бугарске „западне“ покрајине. При томе је власт у Софији била убеђена да је Србија као држава 1915. године заувек избрисана, и да у „ослобођеним“ крајевима уопште нема Срба, већ да се ради о „старим Бугарима“ које је српска власт асимиловала и над којима је спроведена србизација. Због тога је према схватањима бугарске Врховне команде режимом чврсте руке у новим крајевима требало неутрализивати и уништити све што подсећа на Србију; Моравској области наметнути чист бугарски карактер и претворити је у Моравску Бугарску. Са тим циљем у окупираним крајевима била је забрањена употреба српског језика и самог имена Србин, а они који су се супростављали процесу бугаризације свирепо су били ликвидирани. Сурдулица је најбољи пример како су пролазили становници јужне Србије који су одбили да прихвате нови наметнути национални идентитет.

ФОТО: Епархија Врањска

Мала варош на југу Србије, смештена на путу између Врања и Косова са једне стране и Софије са друге, с јесени 1915. године постаје кланица српског народа. Одмах по успостављању контроле над овом облашћу, окупаторске власти започињу масовну ликвидацију српског живља. Под изговором да заробљенике спроводе у интернацију, на путу ка Софији, по сурдуличким дубодолинама и масуричким пољима вршено је убијање Срба. Прве жртве групних ликвидација били су свештеници, монаси, учитељи, адвокати, занатлије и угледни домаћини. Идеја окупаторске политике била је проста. Она је претпостављала да би ликвидацијом образованих и учених људи српски народ остао обезглављен, што би касније поспешило и олакшало процес десрбизације на терену. Показало се, ипак, да су претпоставке бугарских окупационих власти биле потпуно погрешне. Терором, мучењем и физичком тортуром над угледним и ученим Србима, окупатор је изазвао још већи револт код свих слојева становништва.

Увидевши да отпор наметању бугарског националног идентитета постаје све израженији, војници II, V и X чете 42. бугарског пука који су били стационирани у Сурдулици под командом резервног поручника Нестора Симеунова (командант места, иначе родом из Трнова), наставили су са зверским убијањем свих категорија српског цивилног становништва. Припреме и детаљан план масовних ликвидација вршио је локални тајни одбор Бугара под именом „одбор за убијање Срба“. У њему су се, према писању Јована Хаџи Васиљевића који се детаљно бавио бугарским зверствима у врањском крају, поред команданта места налазили и резервни потпоручник Стојан Јурков (родом из Костура), др Пејев (лекар из Софије), Тодор Витанов из Трнске области, поручник Минчев и други. Сурдулички одбор носио је и назив Извршни и био је најутицајнији у целој окупираној Врањској области.

Ликвидација Срба најпре је вршена из ватреног оружја, да би временом Бугари примењивали све окрутније методе. Хаџи Васиљевић пише: „У почетку су у Сурдулици убијали Бугари Србе из пушака, потом хладним оружјем, па онда кундацима и другим тупим оружјем.”

Треба напоменути да Сурдулица није представљала стратиште само за локално становништво. У њој су страдали бројни цивили из врањског, лесковачког, топличког и других крајева. Убиства су вршена свуда. Дубока долина, Калифер, Стојкова шума, Дубрава, Радићева бара, Влашки дол, обале речице Врле и Романовачког потока. Према каснијим сведочењима преживелих становника Сурдулице, призор који се могао видети за време бугарске окупације био је стравичан. На многим местима вирила су полу-покопана тела пострадалих цивила. Било је ту жртава свих старосних доба. И стараца, и жена и деце. За покопавање ликвидираних Срба, углавном, су били задужени сурдулички Роми, према чијим су сећањима и казивањима касније, након ослобођења Сурдулице, пронађене многе масовне гробнице пострадалог народа.

Домаћа историографија још увек није прецизно утврдила број убијених Срба на просторима сурдуличког краја у периоду од јесени 1915. до завршетка рата 1918. године. Зна се само да је у питању огромна цифра која варира између 3.000 и 30.000 пострадалих. Ископавања лешева и костију на локалитетима злочина, која је вршила Међународна комисија, у чијем саставу су били експерти попутдр. Арчибалда Рајсаи  Вилијема Драјтона, нису омогућили прецизну слику о размерама злочина, јер су многе гробнице биле оскрнављене или остале непронађене.

Терор и окупација Србије трајали су пуне три године. Средином 1918. ситуација у Софији постала је сложенија. Бугарски политичари (Александар Стамболијски, између осталих) јавно су почели да доводе у питање како морални мотив бугарског учешћа у рату, тако и шансу за победу. У бугарској војсци осећао се умор и пад борбеног духа. Упоредо са тим, офанзивна дејства савезничких снага на Солунском фронту после дугог и исцрпљујућег рововског рата обновљена су и дала су резултате. Због политичког хаоса у земљи као и успеха српске војске на Солунском фронту, Софија је била приморана да затражи склапање примирја.

Српско – бугарски односи у тренутку склапања примирја били су катастрофални. Бугари су за собом у оставили пустош, јаме, лешеве и згаришта. Када је српска војска 6. октобра 1918. године умарширала у Сурдулицу затекла је варош у црнини. Али одмах након ослобођења, преживели Сурдуличани формирали су одбор за прикупљање и ексхумацију костију жртава бугарског покоља, и подизање Спомен – костурнице како би заувек сачували од заборава своје велико страдање. Пре тачно 90 година, 24. августа 1924, краљ Александар Карађорђевић је у присуству српског патријарха и дела министара владе Краљевине СХС свечано у Сурдулици открио Спомен – костурницу, као јединствен споменик жртвама бугарских злочина (1915-1918).

Синови бугарских војника из Првог светског рата покушали су да у Другом светском рату сакрију истину о неделима једног дела свога народа. Спомен – костурница је 1943. године била у потпуности уништена од стране окупационих власти, који по терору и злочинима нису заостајали за својим очевима. Ипак, милошћу Божијом на прагу XXI века, житељи Сурдулице и Пчињског округа су се, уз свесрдну подршку Српске православне цркве, одужили прецима поновном обновом ове светиње. И управо та обновитељска улога Сурдуличана сведочи да се народ из јужних српских крајева не одриче својих корена и не заборавља на своје многострадалне претке. Значај обновитељске улоге још је већи ако знамо да живимо у времену када се очување националног идентитета и имена, вере и језика сматра великим политичким грехом.

Нека је вечна слава пострадалим сурдуличким мученицима и нека православна вера у временима која долазе даје снагу и српском и бугарском народу да живе у миру и словенској слози и да се недела попут Сурдулице више никада не понове.

Живели.

Извор: Eparhija Vranjska

Ознаке: Бугари, бугарски злочини, геноцид над србима, Дејан Антић, епархија врањска, Први светски рат, Срби, Сурдулица