Прочитај ми чланак

Одговор на текст „Експрес“-а против дечије књиге о Кошарама (ФОТО)

0

Када смо радили на дечијој књизи „Кошаре: нови Косовски бој“, коју можете видети на www.dobrodete.rs , рекао сам аутору књиге да се спреми на нападе. Јер знао сам да су актери битке живи, да их има доста, да свако од њих има свој поглед на ту битку и да је тај поглед пун емоција, а да ми никада нећемо моћи да покријемо све аспекте те битке, да ћемо направити и неке грешке, па ће сигурно бити незадовољних. И било их је, мада мање него што сам очекивао и свима смо покушали да објаснимо наше резоне и приступе и/или затражимо опроштај за наше грешке. Знао сам да ће бити и доста појединаца који ће имати шта да кажу против ове књиге. И било их је мада јако мало, док је велики број људи са одобравањем дочекало једну овакву књигу. Али морам да признам да нисам очекивао да ће неки озбиљнији медиј да објави цео текст против једне дечије књиге, па чак и ако је она тако специфична као што је књига о Кошарама. А то се десило.

Часопис Експрес је 21.12.2021. објавио на свом сајту (не знам да ли и у писаном облику) текст под насловом „Озбиљна тема на неозбиљан начин – Кошарама није место у сликовници“ који је потписао М.Пауновић, и који можете прочитати ОВДЕ.

Услед великог броја обавеза крајем децембра на промоцији наше дечије књиге о Кошарама – коју су подржали Руски дом, Новости, Спутњик, Политика, Ало, Танјуг, Срна, РТВ Војводина, ТВ Храм, ТВ Студио Б, ТВ Мост, Радио Слово Љубве, Бум бум радио, Радио ХИТ ФМ, ТДИ Радио, Радио ЈАТ, Србин.инфо, Видовдан.орг, Стандар.рс, Борбазаистину.рс и многи, многи други – нисам стигао да одговорим до сада на овај текст, али мислим да је то неопходно, не само што можда у том тексту има неких паушалних оцена, јер је то маргинално, већ пре свега зато што мислим да се више не сме ћутати на све што на било који начин ућуткује и под тепих гура српске жртве и српске хероје. Напред наведена медијска подршка, као и огромна подршка читалаца, јасно показује да у том уверењу нисмо сами – доста више ћутања, под било којим изговорима!

Па да кренемо од почетка, од наслова текста који каже да смо на неозбиљан начин приступили овој озбиљној теми. Ову књигу је написао историчар Милан Бојић, који је са врло високим просеком преко 9 завршио студије, који је наставник историје у више школа за сада најчешће као замена, али му је баш то омогућило да за кратко време упознао децу из различитих градова и узраста и њихово размишљање, који иза себе већ има врло успешну дечију књигу „Српски јунаци од Косовског боја до Кошара“, који је прочитао и послушао о Кошарама све што се могло наћи и који је на крају књиге поставио листу коришћене литературе, што свакако није чест случај, ако се икада и деси код дечијих књига. Написане приче је прочитао и одобрио Пуковник Љубинко Ђурковић, један од најистакнутијих руководилаца одбране Кошара, који је контактирао при провери написаних прича многе учеснике битке, као и војник Анђелковић, учесник саме битке. Илустрације је радио Владимир Крстић Лаци, тренутни Председник удружења илустратора и стрип цртача Србије, по многима један од најбољих српских илустратора и стрип цртача данас, вишеструко награђиван и у Србији и у ЕУ (нпр за Шерлок Холмса). Из свега наведеног се јасно види са коликом смо озбиљношћу приступили изради ове књиге, која се радила скоро годину дана.

Аутор текста потом наводи да сама идеје књиге није спорна, то што је посвећена браниоцима земље 1999 и нарочито браниоцима Кошара, што ми је драго, јер се значи у нечем и слажемо. По аутору текста споран је приступ овој теми, тј како деци, како наводи „пре него што крену у школу“ да се објасне појмови „НАТО“, „осиромашени уранијум“, „ослободилачка војска Косова“, „терористичка организација“, „минобацач“… Књига није намењена деци предшколског узраста, већ деци од 8-15 година, што је наведено на књизи са ознаком 8+ на задњој корици. Та деца су у тим годинама, а нарочито она од 11-15 година, видели већ толико оружја у филмовима и игрицама које сваки дан гледају и играју да знају најчешће о њима и како се из њих пуца, а не само шта су. А што се тиче осталих наведених термина о њима им свакодневно, а нарочито о годишњицама НАТО напада 1999 и саме битке на Кошарама, преко великих медија причају државни органи при прослави тих датума, који се , хвала Богу, почињу помињати и славити после громогласног вишегодишњег ћутања. А и да тога свега и нема битно је да деца, која у школама уче разне ствари из историје, науче и ову историјску тему, јер су увек кроз нашу историју такве ствари учили, ако не кроз у тренутку пораза окупиране школе, онда од својих дедова и очева. Некада уз гусле, а данас ето уз једну овакву књигу. Да се зна шта се стварно десило, ко нас је нападао, а ко нас је бранио. И да се не заборави.

Што се тиче оцене аутора текста да има информације да се деца у школама окрећу против Албанаца и Хрвата, и тиме посредно указује да једна оваква књига распирује додатно мржњу према другим народима, морам да нагласим као уредник ове књиге да смо инсистирали на томе да нигде нема мржње према непријатељу, ни једном непријатељу, нити било каквих других ружних ствари сличног типа, већ само истицања храбрости, борбе за слободу, одбране слабијег од јачег, свега онога што код деце треба да доведе до развоја баш тих позитивних особина.   

И за крај одговор на најбитније питање аутора овог текста, цитираћу га: „Шта је поента, да стварамо мале хероје и патриоте пре него што крену у школу?“. Књиге о својим великим биткама имају за децу и Американци и Немци и Руси и многи други народи, што ћете лако проверити и површним истраживањем преко Гугла (ми као издавачи смо набавили доста таквих књига пре израде ове књиге). Зашто то они имају? Зато што желе да граде код деце док су још мала позитиван став о битним националним догађајима и о битним националним вредностима. Можда је право питање – зашто то ми као народ немамо, зашто тек сада једна оваква књига?

Патриотизам, или лепше по српски родољубље, је велика вредност, јер је то љубав према свом (на)роду. А шта је узвишеније од љубави? Чему узвишенијем децу да учимо? И да, од малих ногу треба да се уче да буду хероји, да се супроставе малтретирању слабијих, да помогну друговима и другарицама у невољи, а не да их киње и малтретирају. Јер ако то науче од малих ногу, одрашће у људе који ће бранити своје породице, своје жене и децу, свој народ и своју веру, као што су то чинили највећи у нашем народу: Лазар, Милош, Ђорђе, Вељко, Милунка, Софија, Вук, Пеша, Миленко…

Као што су на крају тог дивног низа учинили 1999.године и хероји са Кошара.

Александар Миљевић, идејни творац, уредник и издавач књиге „Кошаре: нови Косовски бој“