Прочитај ми чланакПостоји ли Србин који није чуо за чувено писмо Арчибалда Рајса из 1928. насловљено „Чујте, Срби”? За седам година живота у Србији нисам срео ниједног таквог. Арчибалд Рајс је делио патње са српским народом током Првог светског рата и сматрао је да има право, па чак и дужност, да Србима говори као пријатељ, „јер прави пријатељ није онај који вам ласка, већ онај који вам каже истину, целу истину”.
Фото: З. Анастасијевић
Постоји ли Србин који није чуо за чувено писмо Арчибалда Рајса из 1928. насловљено „Чујте, Срби”? За седам година живота у Србији нисам срео ниједног таквог. Арчибалд Рајс је делио патње са српским народом током Првог светског рата и сматрао је да има право, па чак и дужност, да Србима говори као пријатељ, „јер прави пријатељ није онај који вам ласка, већ онај који вам каже истину, целу истину”.
Он у том писму анализира квалитете и мане Срба, понекад веома оштро и луцидно. Многи моји пријатељи Срби кажу да се ништа није променило и да мане што их је набројао оснивач Института за криминологију у Лозани постоје и данас. Мислим да претерују – са оним смислом за шалу на сопствени рачун који је главни зачин вашег хумора.
За готово двадесет година колико се бавим Србијом и њеним окружењем, слушао сам много Срба – са планина и из равница, из градова и из села. Слушао сам жртве ратних злочина. Њихов бол ме дира, баш као и осећање неправде које их можда прожима. Међутим, нипошто не бих помислио да имам право да делим савете – или да критикујем ову или ону црту карактера или одлику власти. Нисам са вама делио патње – али мислим да их помало познајем и разумем. Ни у генима ни у искуству не поседујем дубину ваше културе и ваше историје.
Али видео сам пределе и људе, осетио тугу напуштених села и бол оних мушкараца и жена који гледају како им деца одлазе да се никада више не врате. Разговарао сам са студентима из Новог Пазара, Бујановца или Београда који сањају о будућности на неком другом месту, у Европи, Сједињеним Државама или Аустралији – што је доказ да је модел западног друштва и даље подједнако привлачан као и раније.
Сусрео сам Швајцарце из Србије, који су добро интегрисани у Цириху или Лозани, али обожавају да дођу у отаџбину својих родитеља првенствено да би уживали у ноћном животу – провод није јача страна Швајцараца. И срећом, долазе овде. Буцмасте коверте које гурају у џепове својих рођака помажу да се живи мало боље. Барем триста милиона годишње, само из Швајцарске. Готово колико читава наша економска и финансијска помоћ у последњих петнаест година – а Швајцарска се налази међу прва три донатора Србије.
Стога нисам престао да се питам: али зашто ти млади људи који за себе не виде срећну будућност у Србији тако често остварују блистав успех у иностранству? Да ли је за то крива држава која не зна да створи услове који буде жељу да се своје време, своја енергија и свој новац уложе овде и сада? Да ли је крива администрација која одвраћа младе људе од ангажовања у сопственој земљи – будући да просечан чиновник више воли да покаже своју моћ него да буде на услузи?
Да ли је крива зараженост помало фаталистичким менталитетом („Сви су исти и никад се ништа неће променити”) који наводи младе мозгове да емигрирају? Не знам. Али демографски пад се одвија вртоглавом брзином и о томе би људи морали да размишљају много више него о неким другим темама које надувава одређена врста штампе која вам вређа интелигенцију. Схватам да је Косово део славне прошлости Србије. Али каква би могла да буде њена будућност?
Један од призора који ће ме пратити, када кроз недељу дана будем напуштао Србије, јесте дочек који су вашем премијеру приредила два приправника у плавим блузама у фабрици у једном циришком предграђу. „Добро нам дошли, господине премијеру”, промрмљали су на српском када је стигао српски руководилац. „Ви сте наши!” Да, била су то два млада човека српског порекла која су била на пракси у једној фабрици металних оквира за прозоре и врата.
Данас су без сумње завршили ту фазу образовања, тако да или раде за веома пристојну плату или студирају како би постали инжењери. Можда размишљају и о оснивању сопствене фирме. Када овлада свим етапама производње, човек постаје иновативан и успешан предузимач. Отуд централни значај система дуалног образовања, који је кључ економског успеха Швајцарске (супротно увреженој предрасуди, удео банака у швајцарској економији износи само осам одсто) и који би могао да постане кључ реиндустријализације Србије.
Ако поново створите снажну индустријску основу, дакле солидну привреду, моћи ћете боље да одолите противречним притисцима ваших моћних суседа, блиских или далеких. Такво је барем наше искуство. И када дође тренутак, ући ћете у Европску унију уздигнуте главе. На томе је Швајцарска радила у последње четири године. Такву вам судбину желим.
Одлазећи амбасадор Швајцарске у Србији и Црној Гори
