Прочитај ми чланак
Свети Архијерејски Сабор донео је следећу одлуку:
Будући да се Марко Радосављевић, бивши монах Артемије и бивши епископ рашко-призренски, оглушио о сва настојања Српске Православне Цркве да се врати са пута раскола у јединство са Мајком Црквом, то, на основу члана 69. тачка 29) Устава Српске Православне Цркве, а сходно члану 15. Одредаба о црквеним кривицама, њега и Негослава Николића, бившег јеромонаха Николаја, Артемијем „рукоположеног“ за псеудо-хорепископа измишљене старорашке и лозничке епархије, трајно искључити из Црквене Заједнице, са надом и молитвом Господу да им подари покајање као једини пут спасења и повратка Цркви Божјој, која са радошћу увек прима сваког покајника.
У исто време, позвати монахе, монахиње и лаике који су до сада учествовали у њиховим богослужењима и подржавали их у расколу да се врате канонском поретку Православне Цркве и Евхаристијском јединству са њом, и опоменути их да тајне ове двојице изопштених из Црквене Заједнице нису Свете Тајне (крштење није крштење, рукоположење није рукоположење, причешће није Причешће, да наместо благослова доносе клетву), и да је једини излаз из таквог безблагодатног стања пут покајања и покајног повратка у крило Свете Мајке Цркве.
Образложење: Свети Архијерејски Сабор је на свом овогодишњем мајском заседању (2015. године), поводом неканонског поступка рашчињеног бившег епископа рашко-призренског Артемија, који је рукоположио у чин „хор-епископа старорашкога и лозничког“, такође лишеног свештеничког чина Негослава (бившег Николаја, црноречког игумана), као и због других претходних безакоња, актом АСбр. 82 од 25. маја 2015. године, позвао истог „да крене путем мира и јединства са Црквом“, и да свој одговор на позив пошаље Светом Архијерејском Сабору „усмено или га достави писмено у року од три дана.“ Монах Артемије је одбио да прими акт, али кад је исти дат у јавност, упутио је, посредством пароха грочанског оца Александра Митровића, Његовој Светости Патријарху српском свој одговор, 14/27. маја 2015. године. Разматрајући ово писмо монаха Артемија, Свети Архијерејски Сабор је констатовао следеће:
1. Свети Архијерејски Сабор је, својим актом АСбр. 66/зап. 161 од 4. маја/21. априла 2010. године, по канонској кривици Епископа Артемија трајно разрешио дужности и обавеза управљања Епархијом рашко-призренском, после чега је он прихватио одлуку Синода да борави у манастиру Шишатовац са своја четири монаха. Нажалост, својим дописом од 13. септембра 2010. године, исти је отказао признавање одлука Светог Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синода, због чега је стављен, актом Светог Архијерејског Синода бр. 1126/зап. 805 од 15. септембра 2010. године, под забрану свештенодејства.
2. Свети Архијерејски Сабор је, размотривши потом канонске кривице Његовог Преосвештенства умировљеног рашко-призренског Господина Артемија, у седници својој од 18. новембра 2010. године, под АСбр. 20/зап. 54, донео ову Пресуду:
„Због доказаних и од њега самога потврђених најтежих канонских кривица: свештенослужења под важећом забраном свештенодејства, одбијања послушности Светом архијерејском сабору, стварања раскола и насилног заузимања појединих манастира Српске православне цркве у Епархији рашко-призренској – уз учешће наоружаних појединаца и физичко угрожавање монахâ у тим манастирима, Епископа умировљеног рашко-призренског Артемија лишити епископског чина, и вратити у ред монахâ.“
3. Монах Артемије (Радосављевић), наместо да прихвати одлуке највишег законодавног и канонског тела наше Светосавске Цркве, са једним бројем својих избеглих из Епархије рашко-призренске јеромонаха, монаха и монахиња, почео је да ствара у туђим епархијама своју такозвану рашко-призренску епархију у егзилу. Тиме не само што је погазио вековни канонски поредак Цркве, него и своју заклетву при рукоположењу у епископски чин „У туђој епархији нећу богослужити нити вршити икакву свештену радњу без сагласности епископа дотичне епархије.“. При томе је сопствену Цркву и државу прогласио за „егзил“, стварајући ту своју псеудо-епархију и њене „катакомбе“ са ниоткога прогнаним него са одбеглим из својих манастира, – са тог разлога под црквени суд стављеним јеромонасима и монасима Рашко-призренске епархије, градећи тако на лажи и обмани своју псеудоцрквену парасинагогу. Тако не само што је погазио своју заклетву и вековни канонски поредак Православне Цркве, него је, одвођењем за собом десетине јеромонаха и монаха из косово-метохијских манастира, покушао да ове остави празне на милост и немилост албанским терористима и рушитељима, при томе се заклињући на тобожњу своју верност Косову и Метохији, а друге оптужујући за подршку „независности“ Косова.
Какве су катастрофалне последице за преостале православне Србе на Косову и Метохији, уз подстицај на њихово исељавање и продају имовине – о томе не треба ни говорити (први је био Артемије, који је тајно продао Албанцима црквену имовину у Ђаковици, бранећи народу да то исто чини). Док његови следбеници проглашавају Артемија за „великомученика“ и гуруа, поставља Сабор питање: Чијим новцем је тај „великомученик“ куповао куће по Сремчици и другим местима? Чијим новцем је скоро сваке друге године мењао најскупоценија кола, док му је народ на Косову и Метохији грцао у јаду и беди? Артемије ни до данас није одговорио на акт Светог Синода (бр. 427 од 13. априла 2010. године): шта се десило са милионским средствима са банковног конта у Солуну, уплаћиваног од бројних добротвора за помоћ косово-метохијком народу, по дозволи патријарха Павла, на његово име?
На званично питање Светог Синода о средствима са тог конта, одговорио је (актом Ебр. 16 од 19. априла 2010. године): Ко има право да се меша у моје личне ствари, као слободног грађанина Србије? Поставља се, међутим, питање: Не сливају ли се та косовској сиротињи намењена средства у подизање нимало сиротињских „катакомби“ и зграда широм Србије, међу којима посебно место заузима троспратно здање у Лелићу, родном селу Артемија Радосављевића, које се управо завршава?
4. Анализирајући управо добијено писмо монаха Артемија, као и две „посланице“ његових „црквено-народних сабора“ (одржаних у Лозници код Чачка (2013. и 2014. године), које је у прилогу писму доставио Сабору, дошао је до непобитног закључка: Бивши епископ рашко-призренски Артемије своју „секту Артемита“ идеолошки је почео формирати међу једним делом својих монаха – од самог почетка њиховог сабирања око њега као „свог духовног оца“. Добро је то што их је васпитавао у духу Православља, али је поразно што их је секташки везивао за себе као јединог истинског тумача вере, проглашавајући временом све друге епископе Српске Цркве, на челу са патријарсима Павлом и Иринејем, за јеретике, или како сâм каже: за „глобалисте, екуменисте, паписте“ и „мондијалисте“. При томе он очевидно намерно заборавља да је од тих истих патријараха и епископа изабран за епископа, као и то да сви они до једнога исповедају исти Символ вере и држе се трократног епископског Исповедања вере, датог пре свога епископског рукоположења, као што га је и он сâм дао пред њима. У каквој прелести и гордељивости се налази овај нови монтаниста, још боље се види по томе што је Црква кроз векове лажне учитеље и јеретике проглашавала тек онда када би они на Васељенским Саборима били свестрано испитани и проверени од Светих Отаца. Црква се никада није ослањала, од Јерусалимског Сабора (51. године) на суд појединца ма ко он био, него се увек држала оног апостолског и саборног начела „изволи се Духу Светом и нама“ (Дап 15,28). Свргнути, одлуком Светог Архијерејског Сабора, епископ Артемије сматра се како од својих следбеника на „црквено-духовним саборима“, тако и по њему самом за јединог који држи „исповедање неискварене вере“, а у „црквеном расколу може бити само неко ко је изневерио правоверје“. По њему „Црква је само тамо где се чува истинска и неискварена вера“, што значи само код њега. Он одвајајући се „по Промислу Божјем“ од Патријарха српског и Сабора архијереја, сматра да једини остаје чувар и носилац истинске вере. За њега садржина Патријарховог саборског писма њему, којим се позива на пасхално „све опростимо Христовим Васкрсењем“, и да „крене путем мира и јединства са Црквом“ – „не говори да је оно плод Духа Светога, него плод духа људскога“, а своје пак писмо представља као „сведочење о правоверју“ и „остајање у светоотачкој вери.“ Отуда, по њему, Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је у расколу, док он „ништа заједничко немамо са расколом.“ Овде се сусрећемо са радикалним порицањем саборности као основног својства Цркве, из кога су настајали сви расколи и све јереси кроз вековну историју Цркве. Једно је тужна али непобитна истина: Оваква монтанистичка заблуда и артемијевска парасинагога се јавља први пут у вековној историји Светосавске Цркве. У суштини она представља истински раскол и хулу на Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву Христову њено име те саме Цркве и њене истините вере. Какво ли је тек нечувено гажење и презир свеукупног канонског предања Цркве рукополагање од једног и то рашчињеног епископа, у чин хор епископа рашчињеног јеромонаха, и то у туђој Епархији, уз додељивање непостојеће титуле!
Са ових и других разлога, сагласно заповести Христовој: ако брат твој, покаран насамо, па покаран пред двојицом и тројицом сведока, не послуша; па онда казан Цркви „не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник“ (Мт 18,15-17); сагласно и вековном канонском предању Цркве, донео је Сабор одлуку којом монаха Артемија (Радосављевића) лишава монашког чина и искључује га, заједно са њиме антиканонски и безаконо „рукоположеним“ „хор епископом старорашким и лозничким“ Николајем – Негославом Николићем, из црквене заједнице. Да се знаде од данас па убудуће, све до њиховог искреног покајања, да свака тајна њима обављана, на челу са Светом Литургијом, представља безблагодатну радњу: њихово крштење није крштење, њихово рукоположење није рукоположење, њихово причешће није Причешће, њихов благослов није благослов него клетва на оне које га примају. Ово нарочито треба да имају у виду сви они који су у својој простоти и наивности заведени њиховом обманом и духовном преваром, нарочито заведени њиме лаковерни монаси и монахиње, али и верници.
(СПЦ)
