На простору источне Украјине – Новорусије, током друге половине августа је дошло до необичног расплета, каквом се мало ко од власти у Кијеву и у најевећем делу западног јавног мњења надао.

Гигантским напињањем свих својих снага, користећи надмоћ у људству и техници, неселективном и не ретко злочиначким, у односу на цивилне циљеве, коришћењем артиљерије и бомбардовањем разноврсном техником и авијацијом, прокијевске трупе су уз сопствене катастрофалне губитке успевале да напредују у дубину територије ДНР и ЛНР током јула и прве половине августа. На тај начин су многи, посебно неупућени и лаици, а таквих је највише у манипулисаном јавном мњењу Украјине и највећег дела западних земаља, помишљали да ће пасти и Луганск и Доњецк, а у перспектив и читава Новорусија.

Подређујући све датуму проглашења сопствене незавинсости и националним празником 24 августа прокијевске трупе су планирале да заузму дотле макар Луганск, а по могућности и Доњецк, а управо неколико дана пре овог датума, су почели први врло уочљиви порази, који су јасно показивали да никавог сличног успеха не може бити ни на помолу, односно обрнуто, да ће морати уследити евидентан пораз и повлачење на најевећем делу фронта, уз колосалне губитке у људству и техници. То све се може назвати Колубарском битком Новорусије, па је у недељу 24 августа увече свима било јасно, чак и у светским медијима, да је Кијев доживо стратешки пораз на бојном пољу од кога ће се тешко опоравити бар до краја јесени, или чак календарске године.

Међутим, оно што се потом одвијало, закључно са почетком септембра, дакле у неких цигло осам дана, на бојном пољу, има обележје стратешког прекорета за Новорусију, који може имати далекосежне последице не само до краја календарске године, а то је сада сасвим сигурно, него и на даље одвијање овог сукоба.

Проруске снаге су у стратешком смислу, не само потпуно сломиле сваки облик претходно замишљене украјинске офанзиве, већ су успеле да одбаце противника од оба велика града Доњецка и Луганска, те у исто време заузму оба аеродрома (Доњецки и Лугански) око којих је борба трајала практично од почетка сукоба, што је одвлачило значајне снаге ополоченаца и држало у шаху одбране наведених градских агломерација.

Поред неутрализација ова два важна стратешка џепа и померања линија одбране нешто даље од предграђа Доњецка и Луганска, читав простор уз руску границу Доњецке области је поседнут, уништени су сви постојећи џепови у том правцу, а највећи продор је био према југу где је заузета читава граница до Азовског мора. Поред тога заузет је и практично целокупан простор Азовске обале који припада Доњецкој области сем града Мариупоља (који је опкољен), а продрло се и у граничне делове суседне Запорошке области.

У Луганској области се на северу најдаље допрло до Северодоњецка и Лисичинска, мада ту није успостављена чврста линија фронта. Поред овог наглог и великог територијалног ширења, где је у кратком року повраћен највећи део територија које су изгубљене у претходним месецима сталних офанзива кијевских снага, протвинику су нанесени до сада невиђени губици у људству и техници.

Посебно су понижавајући са ширег друштвеног и политичког аспекта снимци заробљавања и предаје читавих јединица украјинске војске и плаћеничких одреда ополоченицима или преласком на руску територију држави Русији. Пуштањем на слободу највећег дела заробљених војника који се нису огрешили до сада ратним злочинима, и чак хумано поступање према њима, додатан је поен званично неутралној Русији, а и борцима Новорусије, рачунајући и међународно јавно мњење.

Шта се даље може очекивати у украјинском сукобу. Што се тиче ситуације на бојном пољу, ту су проруски борци дефинитивно до даљњег преузели извесну иницијативу. Она се огледа у чињеници, да су успели да поврате значајан део претходно изгубљене територије, укључујући и широк излаз на море, да за сада тек нешто удаље противника од предграђа Доњецка и Луганска и посебно да униште и избаце из строја значајан део, можда и близу половине најелитнијих украјинских професионалних бораца и добровољаца, као и добар део технике, нарочито у области ваздухопловства и део тенкова.

Украјинска војска је у психолошком проблему, јер се све мање сагледава сврха даљег ратовања и све мања је вера у од стране кијевске политичке врхушке прокламованим циљевима успеха: заузеће ЛНР и ДНР и уништење Новорусије.

Са друге стране, проруски борци су се до сада показали далеко успешнији у борбама са бар три пута бројнијим противником, који је имао и вишеструко израженију предност у оружју и техници, а у неким родовима војске и монопол (попут ваздухопловства). Оружане снаге Новрусије у међувремену су ојачале, а чини се поселдњих дана да се најзад кренуло и у побољшавање организације инфраструктуре државе и друштва, што је до сада под сталним бомбардовањима и практично линијом фронта пред вратима, било јако тешко. Примарни стратешки циљ прорсуких бораца је чишћење преосталих пар мањих џепова на својој територији, те одбацивање противника још даље од агломерација Доњецка и Луганска, одакле бомбардовање, чак и предграђа ових градова далекометном артиљеријом више не би било могуће. Уколико се ови циљеви спроведу, а логично је да се могу реализовати чак и у следећој седмици, могло би се приступити покушју зазуимања Славјанска, Краматорска, Лисичинска и стезања опсаде Маријупоља.

Кликни на мапу да је увећаш

Уколико Новорусија успе у даљем процесу наставка реорганизације и јачања војске, њеним устројством у снагу која може да се носи успешно и у фронтално – линијском облику ратовања са прокијевским снагама, те да попуњава и шири своје редове добровољцима из ДНР и ЛНР, и наравно Русије, могуће је да би у за њих повољнијем развоју ситуације, могли рачунати на покушај ослобођења целокупне административне територије ових области током јесени (уколико се наравно не успостави у међувремену мир или дуже примирје). Само у случају, пораста деловања партизанских јединица и бораца и на територији других области, попут рецимо Харковске, Запорошке и др, може се очекивати паралелно са напред наведеним процесима, и распламсавање сукоба ван простора ЛНР и ДНР, што би довело до праве агоније даљих могућности власти у Кијеву да воде активна војна дејства против Новорусије током следећих месеци, и вероватно би их натерало на прихватање услова мира или макар примирја уз међународно посредовање.

Уколико се током следећих пар месеци сукоба наставе започети трендови последњих недеља, а кијевски режим остане, подржан Вашингтоном, непоколебљив у настављању ратних сукоба, могло би се очекивати озбиљне тешкоће у функционисању украјинске државе, посебно у финансијском смислу. Ослобађањем читавог простора ЛНР и ДНР уз даљи опстанак ратног сукоба, проруске снаге би се могле наћи у ситуацији да чак планирају стратешки продор ка Харкову, или доле на југ ка Запорожју, обалом Азовског мора и приближавања Криму из тог правца. Наравно у овој другој солуцији било би неопходно заузети дотле Мариупољ, што није нимало једноставно. Постоји хипотетички и трећи потенцијални стрратешки пут продора и то на запад према Дњепропетровску, он је у пракси врло тешко изводљи, али би евентуални успех ту имао несагледиви значај за даље одвијање читавог сукоба.

Са друге стране прокијевске снаге се труде да се опораве од серије војних пораза портеклих пар седмица, уз заглушујућу и ирационалну пропаганду која прича бајке за прилично затворени медијски простор Украјине: наводно украјинске снаге су бележиле успехе (прикривајући све ове месеце катастрофалне људске и материјалне губитке, као и злочине чињене над цивилним становништвом и разарањима на истоку), па се у тренутку када су требале да крунишу своју „антитерористичку акцију“ и заузму Луганск и Доњецк у сусрет националном празнику, директно умешала руска војска и одбацила их даље ка западу. Како ни једне западне информативне агенције и никавим материјалом се до сада није могло документовати улазак руске војске на ратиште Новорусије (сем појединачно добровољаца и дотур материјала и хуманитарне помоћи), то заправо представља (неуспело) замајавање већ прилично нерасположене јавности за даље вођење сукоба на истоку. У садашње врееме информатике, интернета и јутјуба, сателитског програма, значајан део украјинсек јавности, а посебо оне шире у свету, укључујући и Западне земље, је у све реалнијим оквириам сагледавања суштине украјинске кризе, стварног стања на бојиштима, и следствено томе, тешког нсуспеха на војном плану Кијева последњих седмица.

У том правцу се најављени покушај четвртог таласа мобилизације, који за разлику од претходних треба обухватити и студенте и друге заштићене делове попуалције, тешко може очекитвати као успешан: уосталом то у пракси нису била ни претходна три, па се највећи део прокијевских бораца на истоку састојао од професионалних војника и полицајаца, страних и домаћих плаћеника, попут батаљона које финансирају тајкуни и фамозна Национална гарда састављена углавном од бојовника Десног сектора и условно пуштених из затвора криминалаца.

Нема никакве сумње, да ће Вашингтон који је режисер практично читаве украјинске кризе у последњих готово годину дана, помагати и дофинансирати кијевски режим на различите начине да се тај сукоб настави. Са друге стране је тешко веровати да ће и то бити довољно да се по Порошенка и остале властодршце у Кијеву војни сукоб може даље успешно водити и да се бар до краја ове календарске године, под оваквим околностима, без неких нових фундаменталних промена, ратна иницијатива са њихвое стране може поново преузети. Напротив Новорусија се прилично стабилизовала и готово је сигурно да ће се одржати до краја календарске године у случају нстављања сукоба, а чак постоје реалне шансе да се у том периоду ослободи са њихове стране и преостали део административних области Луганске и Доњецке које украјинске снаге још увек контролишу.

 (СРБИН.ИНФО)

Ознаке: анализа, геополитика, грађански рат, Драган Петровић, Русија, Украјина