Прочитај ми чланак
Јагодински Геронтолошки центар јуче је био место дирљивог сусрета, који нико није могао да предвиди. Ружица и Дивна Девић, две јетрве, пре двадесет година, изгубиле су једна другу у ратном метежу, бежећи из Бенковца у Хрватској у колони трактора и аутомобила. Две времешне жене у међувремену ништа нису успеле да сазнају једна о другој, док их ових дана поново није спојила несрећа – још један бег од опасности. Невероватни сусрет је потресао све присутне, штићенике и особље дома за старе…
Породични сусрет изазвала је бујица која је угрозила дом за старе у Умчарима. Са другим евакуисаним корисницима тамошњег дома, пре две ноћи пут Јагодине кренула је и Дивна Девић. Невољнике су дочекали запослени, међу којима су директорка Славица Дејковић и социјална радница Јасмина Николић.
– Наш центар има много корисника, и сасвим је могуће да се њих две не би ни среле, нити препознале. Када сам погледала списак од 26 приспелих особа, приметила сам и ретко презиме Девић, које има и једна наша штићеница. Отишла сам до ње и питала је да ли у породици, ближој или даљој, има жену која се зове Дивна. Тако се, рекла ми је бака Ружа, звала њена јетрва, коју је последњи пут видела у родном Бенковцу, када су пред погромом „Олује“ морале да побегну – прича Јасмина Николић.
Ружица је у поодмаклим годинама. Доста се тога у њеном сећању помутило, али се драматичног бега и свега што га је пратило сећа без изузетка.
– Када су нас протерали из наших домова, узели смо само најосновније ствари и бежали, чувајући главу. У општем метежу, цела фамилија се раштркала пред претњом да ће свако ко остане бити убијен. Иза нас је остало све што смо деценијама стварали. Мој супруг Гојко и ја смо се настанили у Кочином Селу, крај Јагодине. Мислила сам да наше најближе више никад нећу видети. Прошле су године, муж се разболео и убрзо умро, а ја сам још једном променила дом. Овде сам наишла на диван пријем и људе који су ми заменили породицу, а сада сам коначно пронашла и моју драгу Дивну – исповеда се Ружица.
Дивна је са својим сином те 1995. године, са бескрајном колоном изгнаника, такође дошла до Београда. Размештени су у оближњој Гроцкој, а неколико година после Дивна је постала станар приватног дома за старе у Умчарима.
– Занемела сам кад су ми казали да је Ружица овде. Нисам знала одакле да заподенем разговор, за кога прво да је питам. Док смо биле у родној Коварни крај Бенковца, живеле смо као да смо рођене сестре. Сада се не раздвајамо – прича кроз сузе Дивна.
ЗАБРИНУТОСТ
Директорка Геронтолошког центра Славица Дејковић каже да су пре две ноћи, када је пристигла група из Обреновца, Умчара и Параћина, сви запослени у центру дежурали целу ноћ.
– Бојали смо се и стрепели у каквом ће стању доћи ови људи, па су нашу забринутост и они сами приметили, након чега су почели да нас теше, уверавајући и себе и нас да су добро и да нема проблема – прича Дејковићева.
(Вечерње новости)
